Elvis je odličan film iz 2022 godine koji ne smijete propustiti.
Elvis je biografski mjuzikl koji kao režiser i ko-scenarista potpisuje Baz Lurman, poštovani i svestrani australijski autor sa specifičnom stilom koji stoji iza filmova Romeo + Juliet, Moulin Rouge! i The Great Gatsby.
Iako je još 2014-e najavljeno da radi na ovom projektu, film je snimljen tokom 2020. godine i premijerno je prikazan na festivalu u Kanu 25. maja ove godine. Film predstavlja kritički i komercijalni uspeh – sa zaradom od 262 miliona dolara je jedino Bohemian Rhapsody ispred njega po pitanju zarade na bioskopskim blagajnama.
ELVIS RADNJA FILMA
Kao što se i očekuje iz naslova, film prati život legendarnog muzičara i glumca Elvisa Prislija (Ostin Batler) najvećim delom ispričan iz perspektive njegovog menadžera, kontroverznog i zagonetnog „Pukovnika“ Toma Parkera (Tom Henks).
Njihov komplikovani odnos sa složenom dinamikom je trajao više od dvadeset godina – od Elvisovih početaka do njegovog statusa globalnog superstara i kulturne ikone, dok su se u pozadini odvijale velike društvene promene u SAD.
Scenario podseća na Elvisovu životnu priču na polutradicionalan način, počevši od početka njegove karijere, sa nekoliko flešbekova iz mladosti u kojima se kao dečak šunjao da sluša bluz i gospel muzičare.
Odatle dobijamo njegov brzi uspon, političke napade na njega, promenu u muzičkim ukusima, njegov iznenadni povratak i njegove poslednje godine u Las Vegasu kada je već bio zavisnik od pilula i ubrizgavan raznoraznim farmaceutskim sredstvima.
Između svega toga su delići njegovog porodičnog života koji su donekle važni, ali su izgubljeni usred žurbe da se Elvis vrati na scenu.
Elvis je tehnički biografija legendarnog pevača jer detaljno opisuje njegov život od detinjstva do smrti, kao i njegovu karijeru od velikog hita na lokalnom radio stanicama do statusa najveće slavne ličnosti na svetu. Film se ne bavi previše detaljima njegovog života koliko se trudi da nam predstavi njegov duh, harizmu i energiju kao izvođača.
Lurmanov stil je neumoljiv u smislu davanja scenariju momentuma ka napred, iako priča povremeno zastaje zbog predstavljanja flešbekova. Njegova brza kamera i energičan način montaže gotovo da nemaju drugu svrhu osim da sve na ekranu nastavi da se vrti i kreće.
U suštini, to je na neki način i bio život Elvisa Prislija i Lurman nam prikazuje suštinu života ove zvezde na način koji je mnogo efikasniji od tradicionalnijeg biografskog pristupa. Iako traje dva i po sata, film je intenzivan kao Elvisov nastup i Lurmanova taktika omogućuje i osigurava da priča za to vreme nema praznog hoda.
Muzičke deonice sadrže dosta Elvisovih pesama, mada ne onoliko koliko sam očekivao kada se uzme u obzir koliko vremena čovek provodi na bini. U određenim scenama koje se odvijaju van bine su remiksovane na način koji podseća na njihovo poreklo u bluzu (pesma Hound Dog koju prvo predstavlja Big Mama Tornton) i sugeriše njihov uticaj u budućnosti.
Recimo, dok Elvis šeta ulicom Bil u Memfisu čuje se i hip-hop muzika, kao da nam Lurman sugeriše da je Elvis most između izvornog bluza, džeza i gospela i modernih crnačkih kulturnih pokreta.
Zbog toga mi se čini da je implicitni argument čitavog filma da je Elvis u zemlji punoj rasnih i geografskih podela pomogao da se popularizuje istorijski crnačka muzika i da bi bez njega obim popularnosti te muzike u okviru moderne muzike bio značajno drugačiji.
Sa druge strane, postoji kontraargument koji se uopšte ne spominje u ovom filmu – da je pevač prisvojio/potpuno ukrao rad crnih muzičara za svoju slavu. Muzika je ovde bitna više od bilo kog drugog elementa naracije i tako bi verovatno i trebalo da bude. Ona je ovde praktično konstantna, počevši od zvučne podloge tokom tranzicija i montaža, sve do višestrukih scena u kojima se Elvis pojavljuje na muzičkim binama širom SAD.
Što se tiče Ostina Batlera, on u suštini imitira svog subjekta bez veće unutrašnje dubine, ali se takav savršeno uklapa u Lurmanove namere.
Glumac kanališe Elvisovu fizičku pojavu, prisustvo i iskonsku vrstu čiste harizme što je, na kraju krajeva, predstava koja prevazilazi puko lažno predstavljanje i postaje srž Elvisove potpune posvećenosti i posebne privlačnosti kao izvođača (delom muzičkog, a sudeći po brojnim vriscima žena i devojaka delom seksualnog). Batler u određenom momentu postaje pravi Elvis i njegov nastup je i više nego dovoljan da se ovom filmu pruži šansa.
Sa druge strane, Tom Henks glumi misterioznog menadžera koji na kraju filma biva razotkriven i koji je gotovo sigurno imao ključnu ulogu u Elvisovom padu.
Henks usvaja nejasno evropski i često nerazumljiv dijalekt koji uz slojeve šminke i prostetike dodatno odvraća pažnju od lika čija zagonenta, lažno iskrena i duboko zlokobna priroda nikako ne bi trebalo da bude šala. Ipak, po mom mišljenju pogrešan kasting i Henksova tranformacija od menadžera, nažalost, prave upravo to.
Elvis je nekonvencionalno stilizovan i energičan film o čuvenom muzičaru i glumcu koji je mnogo više šou nego što je klasična biografska priča, što u ovom slučaju i nije tako loše, naprotiv.
PREPORUKA
- 10 najboljih serija 2020. godine
- Mare of Easttown Recenzija 2021
- Uvod u Anatomiju
- Mladi papa / The Young Pope (2016)
- Bludnice treća sezona odlične serije
