Living je britanska drama koju je režirao Oliver Hermanus, dok je scenario napisao dobitnik Nobelove nagrade za književnost Kazuo Išiguro.
Reč je o adaptaciji japanskog remek-dela Ikiru (1952) Akire Kurosave koji je svoj film bazirao na Tolstojevoj pripoveci Smrt Ivana Iljiča iz 1886. godine. Film je premijerno prikazan na festivalu Sundance 21. januara prošle godine, a u bioskopsku distribuciju je pušten četvrtog novembra posredstvom kompanije Lionsgate.
Adaptacija je smeštena u London 1953. godine i prati gospodina Vilijamsa (Bil Naji), glavnog birokratu u odeljenju prepunom njima i okruženom drugim odeljenjima lokalne samouprave. Monotonu i proračunatu svakodnevnicu mu prekida poseta lekaru, saznanje da je smrtno bolestan i da mu je ostalo još šest meseci života. Ne govori ništa svom sinu koji ne pokazuje veće interesovanje za njega, a u međuvremenu pokušava da shvati smisao svog života i da mu pronađe svrhu u narednih nekoliko meseci.
Pomislio sam da je potrebno mnogo hrabrosti i drskosti da se odradi rimejk sjajnog i vanvremenskog filma koji je snimio jedan od najvećih filmskih stvaralaca svih vremena. Living ni u samoj uvodnoj špici ne pokušava da sakrije da je zasnovan na filmu Ikiru i priznajem da sam bio skeptičan i sumnjiv na početku gledanja. Srećom, film pobeđuje najveći deo tog skepticizma i tih sumnji.
Lik Vilijamsa je suštinska komponenta ove priče, ali njegovo prisustvo u njoj nije neophodno do samog kraja jer ovo nije samo priča o umirućem čoveku koji traži način da pruži smisao i svrhu poslednjim mesecima svog života – u završnoj, najbitnijoj trećini filma shvatamo da se radi i o tome da li je postigao svoj cilj, kako je to uradio i, konačno, da li to zaista nešto znači.
Veliki deo zasluga za održavanje narativnog i tematskog integriteta izvornog materijala pripada pre svega scenaristi čiji scenario pametno prilagođava originalnu priču da bi se uklopila u novu postavku Londona i da bi suzio fokus priče. To što on uspeva u tome da realizuje obe stavke, a da to ne izgleda kao neki jeftini trik i da film ne izgubi emocionalnu i filozofsku težinu je pravo dostignuće.
Gospodina Vilijamsa i njegov svet monotonog i neproduktivnog rada upoznajemo preko novozaposlenog Pitera, mladića koji još uvek veruje da su službenici tu da rade i pomažu običnim ljudima. Njegov prvi radni dan se sastoji od vođenja grupe žena kroz lavirint hodnika i prostorija samo kako bi naišli na odbijanja – žene žele da se očisti prostor ispunjen posledicama bombardovanja kako bi se izgradilo igralište za decu.
Sa tim lagano uspostavljenim i postojano održanim egzistencijalnim očajem i neizvesnošću priča se prebacuje na protagonistu koji verovatno prvi put u karijeri napušta posao pre isteka radnog vremena. Nakon saznanja o bolesti bataljuje posao i posećuje letovalište koje je oduvek želeo da poseti. Tamo upoznaje pisca sa nesanicom koji mu predstavlja život ispunjem pićem i ženama, bez brige o tome šta će budućnost doneti.
Vilijamsova mala avantura nije kraj njegove priče jer u njegovoj neozbiljnoj potrazi nema neke dublje lekcije i prava poenta se ne može otkriti sve dok se njegova priča ne završi. U međuvremenu sklapa prijateljstvo sa bivšom, mnogo mlađom koleginicom, a njegov skriveni motiv za to je što je uveren da ona zapravo zna kako da živi, s obzirom na to koliko je uvek radosna. Sve ovo je pravolinijski i jednostavno, a značenje je u ritmu, odnosu između šta Vilijams želi i šta dobije i koliko je sve to razočaravajuće i, naravno, u savršenom nastupu Bila Naja. – (Living)
Glumac nam predstavlja savršeno običnog čoveka koji shvata da je njegov život bio jednostavan, dosadan i bez svrhe. Postoji neograničena tuga u gledanju kako ovaj čovek pokušava da umre dostojanstveno, ne zato što je to u njegovoj prirodi, već zato što je to ono što se očekuje od njega kao džentlmena i ono što je očekivao od samog sebe. Bil Naji nam pruža iznijansiran, upečatljiv i srceparajući performans koji mu je sa pravom doneo prvu nominaciju za Oskara. – (Living)
Glavne teme filma su smrt, učenje kako se živi, neefikasnost birokratije i propadanje klasičnog porodičnog života. Ovo je arthouse rad sa sporim tempom što znači da nije za svačiji ukus i da će mnogima biti dosadan, ali mišljenja sam da će vam ostaviti osećaj da ste pogledali divnu i dirljivu životnu lekciju. – (Living)
Otmene i impresivne glumačke nastupe dopunjuju izvrsni kostimi i celokupna estetika filma. Nema šta, snimanje ove adaptacije je bilo značajno kockanje, ali su filmski stvaraoci verovali u snagu onoga što imaju, što im se isplatilo na promišljen i emocionalno jak način. – (Living)
Living je britanski rimejk japanskog klasika Ikiru Akire Kurosave – priča o običnom čoveku koji nakon godina postojanja u senci pokušava da svom životu pronađe smisao i svrhu. – (Living)
