Possession je kombinacija drame i psihološkog horora
Possession je kombinacija drame i psihološkog horora koju potpisuje Andržej Žulavski, poljski filmaš koji je zbog cenzure komunističkog režima veći deo karijere proveo u Francuskoj. Ovaj film je snimljen u Zapadnom Berlinu i predstavlja jedini rad ovog autora na engleskom jeziku. Premijerno je prikazan na Kanskom festivalu gde je Izabela Ađani proglašena najboljom glumicom. Film je komercijalno slabo prošao, dok je u Velikoj Britaniji bio zabranjen kao video nasty, ali je vremenom stekao kultni status.
Radnja filma prati odnos između međunarodnog špijuna Marka (Sem Nil) i njegove supruge Ane (Ađani). Ana počinje da se ponaša uznemirujuće, otkriva Marku da ima aferu i napušta njega i njihovog sina Boba. Očajni Mark traži njenog ljubavnika i njihov susret se završava batinama. Nakon serije nasilnih sukoba između Marka i Ane, Mark unajmljuje privatnog istražitelja da je prati. Ana se polako spušta u ludilo i ubrzo postaje jasno da ona krije mnogo veću tajnu koja je i šokantna i neobjašnjiva.
Prvih pola sata filma obećava hiper-nabijenu porodičnu dramu u kojoj likovi dobar deo vremena provode tako što viču i povređuju jedno drugo. Marka nakon dolaska sa puta dočekuje hladna i rasejana Ana koja mu saopštava aferu sa čovekom koji je stariji, ali fizički i mentalno daleko superiorniji od njega. Muškarci postaju sve posesivniji prema ženi koja se distancira od njih, nestaje danima i vraća se sva konfuzna. Njenu tajnu otkriva privatni detektiv i tada kreće šokantni rasplet i potpuna promena žanra.
Possession je tip filma u koji se mogu smestiti Requiem for a Dream ili radovi Gaspara Noe, fascinantni primeri potresnog i šokantnog intenziteta koji prikazuju ne uvek kvalitetan, ali obavezno očaravajući film koji je nemoguće zaboraviti i kome retko kada pružimo ponovno gledanje. Ovaj rad je uprkos premijeri u Kanu imao reputaciju zloglasnog filma, cenzori su ga zabranjivali i kasapili, smatran je umetničkim hororom namenjenim uskom krugu evropskih gledalaca. Ono što je činjenica je da ostavlja puno prostora za analize, tumačenja i objašnjavanja.
Danas se smatra duboko uznemirujućim ispitivanjem ljudske psihe koji u potpunosti opravdava svoju reputaciju u svakom „pozitivnom“ i svakom odvratnom smislu. Imao sam neka očekivanja od ovog filma u smislu žanra, ali ni najdetaljniji opisi zapleta vas neće pripremiti za vrtoglavi žanrovski rolerkoster koji nam predstavlja Žulavski. Esktremnost nasilja u drugoj polovini i celokupna situacija između protagonista je zastrašujuća za gledanje, toliko je sve sirovo i stvarno da se osećate kao da ne bi trebalo to da gledate, ali jednostavno ne možete skrenuti pogled.
Prva asocijacija na ovaj film je gluma Izabele Ađani koja je toliko dinamična i intenzivna da se opravdano postavljaju pitanja kako glumica nije izgubila razum tokom snimanja. To se posebno odnosi na sada čuvenu scenu u stanici metroa u kome se glumica baca, viče i urla. Iako Sem Nil povremeno prenaglašavu svoju glumu, što mu je možda autor i sugerisao, cela glumačka ekipa je prosto zapanjujuća i predstavlja nam bolna osećanja sa postojanim intenzitetom – posvećenost glumaca ovoj ludoj noćnoj mori izaziva strahopoštovanje.
Possession vredi gledati jedino ako ste već gledali umetničke filmove koji pomeraju granice svojih žanrovskih klasifikacija. Ovde autor koristi horor kao metaforu za sopstveno trenutno stanje uma jer je scenario napisao tokom procesa bolnog razvoda – životni užas koji je osećao zbog činjenice da ne može da dobije ljubav svoje supruge je uspešno kanalisao u scenario. Naravno, nekima će sve ovo predstavljati umetnički eksperiment koji ne ostavlja prostora ni za uživanje, ali ni za divljenje.
Possession je umetnički psihološki horor koji predstavlja zahtevno i intenzivno iskustvo koje teško da ćete želeti ili uspeti da ponovite – kontroverzni kultni film koji ostavlja puno prostora za analize i slobodne interpretacije. – (Possession)
