Benedetta je iskrena vernica od malih nogu
Benedetta je francuski biografski film u kome se kao režiser i ko-scenarista potpisuje Pol Verhoven, autor filmova kao što su Total Recall, Basic Instinct, RoboCop i drugi. Scenario se labavo bazira na knjizi Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy američke istoričarke Džudit Braun. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu gde je bio u konkurenciji za Zlatnu Palmu, a Verhoven je iza kamere okupio istu ekipu sa kojom je radio na svom poslednjem filmu Elle.
Radnja filma je smeštena na početak 17. veka i pratimo devojčicu Benedetu Karlini koju roditelji u znak zahvalnosti Bogu smeštaju u ženski manastir u italijanskom gradu Peši. Radnja se pomera nekoliko godina i naša protagonistkinja (prelepa Viržini Efira) je sada devojka koja tvrdi da ima šokantne religiozne vizije, da Isus kroz nju šalje poruke i da joj se zbog jake vere stvaraju stigmate, rane koje su nanete Isusu kada je bio razapet. Druge monahinje su je poštovale zbog njene mističnosti, neznajući da je Benedeta bila upletena u lezbejsku aferu sa drugom monahinjom.
Benedeta je iskrena vernica od malih nogu i u tome nema ništa sporno, ali jedno od glavnih pitanja u vezi sa njenim verovanjem je da li je ona zaista ikada dobila neki povratni odgovor od božanskog entiteta. Znaci prisustva neke više sile se stalno pojavljuju u samom manastiru i prema nekim monahinjama su to čuda, dok igumanija Felisita (Šarlot Rempling) nije baš uverena u to – Benedeta možda ima neke probleme sa mentalnim zdravljem, možda je u zabludi, a možda je jednostavno prevarant.
Čitajući kako je ovaj film prepun sablažnjivih i bogohulnih scena setio sam se apsolutnog prvaka po pitanju cenzure, paradoksalno odličnog filma The Devils iz 1971. godine koji je imao sličnu premisu. U njemu je katolički sveštenik, kao markantni muškarac, zapao za oko sablažnjivoj časnoj sestri čije će godine celibata poslužiti kao katalizator njegove propasti, a tu su i nezaobilazne političke mahinacije i staro dobro isterivanje đavola. Za svoje vreme je to bila veoma kontroverzna studija o ženskoj seksualnosti i odličan presek licemerja crkve, ali u poređenju sa ovim film, The Devils dođe skoro kao Pokahontas. – (Benedetta)
Svet koji nam Verhoven predstavlja je mesto navodne vere koje se konstantno nalazi u konfilktu između sopstvene božanske svrhe i pragmatizma postojanja sveta. Dok sa jedne strane imamo mlade vernice koje su spremne da svoj život posvete veri, sa druge imamo činioce kao što su manipulacije, reputacija, novac i politika samog manastira, igumanije i crkvenih velikodostojnika. Autori nisu cinični i ne osuđuju očigledno licemerje ovog sveta i to je jedan od velikih pluseva ovog filma. U pozadini priče vreba širenje kuge koja je do sada poštedela Pešu, ali je samo pitanje vremena kada će bolest probiti u njene zidine. – (Benedetta)
Za samu priču, tinjajući sukob između božanskog i ljudskog sveta predstavlja osnovu realizma za sve likove, osim za Benedetu koja uspeva da ujedini ta dva sveta, makar samo zbog sopstvenog religioznog zadovoljstva. Međutim, njena minijaturna licemerja nisu ništa naspram njenog sjedinjavanja božanskog i telesnog dolaskom monahinje Bartolomee u manastir – Benedeta je uverena da je njena ljubav prema Bartolomei odraz božanske ljubavi, međutim oni koji otkrivaju aferu očekivano nemaju isto mišljenje. – (Benedetta)
Film je ispunio potencijal svoje nesvakidašnje biografske priče sa dosta melodrame i iznenadilo me je što uglavnom sebe shvata ozbiljno, iako postoji nekoliko scena koje kvare taj generalni utisak i bez kojih se definitivno moglo. Pol Verhoven je filmaš koji ne beži od scena nasilja ili erotike i nakon čitanja trivije sam očekivao mnoštvo (nepotrebnih) scena sa golim časnim sestrama i nisam se prevario, ali filmaš zaista odvaja vreme i ulaže napor da secire probleme kojima se bavi. Iako nije konstantan po pitanju tona, atmosfere ili čak žanra, film postavlja jasna pitanja o seksualnoj slobodi i njenom odnosu sa verom. – (Benedetta)
Čitav film sam shvatio pre svega kao melodramatično realizovan biografski rad, a zatim i kao čistu provokaciju usmerenu na sistemsko licemerje, moralnu tiraniju i direktnu okrutnost katoličke crkve u tom dobu. Autori nam ne nude konačan odgovor da li je Benedeta pravi ili lažni prorok, ali potvrđuju da je ona razlog zašto drugi ljudi imaju vere ili nešto žele od Boga – počevši od sveštenika koji bi da Peša postane mesto hodočašća, preko monahinja koje traže potvrdu da njihova vera ima smisla, pa sve do običnog naroda koji traži zaštitu od kuge. Benedetino ponašanje je splet činjenica i pretpostavki koje film u potpunosti odbacuje i upravo to je za svaku pohvalu. – (Benedetta)
Benedetta je senzacionalistički i kontroverzni biografski rad koji predstavlja prilično razvratnu satiru religiozne čednosti i koji je mnogo više od “filma sa lezbejskim monahinjama” kako se može zaključiti na osnovu promotivnog materijala. – (Benedetta)
moja konačna ocena: 8/10
