Last Night in Soho je britanski psihološki horor-triler
Last Night in Soho je britanski psihološki horor-triler koji potpisuje Edgar Rajt, jedan od odličnih mlađih filmaša čije filmove volim da pogledam – izdvojiću njegove radove poput Shaun of the Dead, Scott Pilgrim vs. the World i Baby Driver. Ovaj film je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji u septembru, da bi nakon britanske premijere na festivalu u Londonu dospeo na bioskopske repertoare posredstvom kompanija Universal i Focus Features.
Radnja je smeštena u savremeni London i prati mladu, ambicioznu modnu kreatorku Eloiz (Tomasin Mekenzi) koja iz ruralne sredine stiže u velegrad. Kao introvert i autsajder ima problema da se prillagodi životu u studentskom domu, pa ga ona napušta i pronalazi skroman stan kod starije žene. Neočekivano, u stanu posredstvom snova uspeva da se vrati u šezdesete godine prošlog veka gde susreće pevačicu Sendi (Anja Tejlor Džoj). Iako na prvi pogled sve izgleda glamurozno, njeni snovi počinju da pucaju i da se pretvaraju u nešto mnogo mračnije…
Naša protagonistkinja se predstavlja kao Eli da ne bi zvučala staromodno, iako je sve vezano za nju upravo takvo – pronalazi utehu u muzici koja se završila davno pre njenog rođenja i stil iz te epohe je inspiracija za njene modne kreacije. Saznajemo da je njena majka takođe htela da bude modna dizajnerka, da je oduzela sebi život i da je Eli povremeno vidi u ogledalu, što nam sugeriše da Elinom mentalnom stanju ne treba previše verovati.
Elina putovanja u prošlost izgledaju kao fantastičan san, a filmaš koristi lukav način da je ubaci, ali da je u isto vreme i drži podalje od sveta prošlosti. Tehnički aspekt ovih putovanja se vrti oko genijalne upotrebe odraza i ogledala, kao i nekih ne baš jasnih scena kada Eli preduzima akciju iako je samo pasivni posmatrač Sendine priče. U početku sam mislio da je ideja da Eli zameni Sendi, ali postaje jasno da je cilj njenih snova da ona oseti Sendine nalete emocija, ushićenost zbog obećanja, kao i sve ono što je usledelo kada je njena priča poprimila mračan preokret.
Edgar Rajt koristi sebi svojstven vizuelni stil koji savršeno funkcioniše u njegovim komičnim radovima, a ispostaviće se da odlično funkcioniše i u filmu koji nema komičnih karakteristika. Tehnički elementi filma su zanimljivi i prijatni, počevši od dizajna i koreografija bljištavih Eloizinih snova koji postepeno postaju prava noćna mora. Kombinacija fantazije, trilera i Rajtovog stila nas brzo uvodi u dešavanja priče, ali ubrzo postaje jasno da ispod privlačnosti plitke površine nema previše elemenata u koje bismo mogli uroniti. – (Last Night in Soho)
Elina priča se svodi na pasivno istraživanje dešavanja iz prošlosti, polovičnu romansu sa kolegom i nizom noćnih mora koje se intenziviraju kako film odmiče. S obzirom da Sendi ne postoji van Elinog krhkog psihičkog stanja, moram priznati da sve zajedno deluje kao niz jeftinih trikova. Sa druge strane je Sendina priča predvidljiva i površna, ali je zanimljivo što film funkcioniše u smislu da nam ne opada pažnja (sve do razočaravajućeg raspleta), uglavnom zbog režiserove veštine da nam uverljivo predstavi sopstvene nostalgične fantazije. – (Last Night in Soho)
Last Night in Soho je psihološki triler koji je više kolekcija maštovitih ideja nego ekranizacija formirane kreativne vizije – zanimljiva kombinacija tehničkih i narativnih trikova sa frustrirajućom, nepotrebnom smenom žanrova u završnoj trećini filma. – (Last Night in Soho)