Ovo su najbolji filmovi 2021. godine po izboru poznatog filmskog blogera Siniše Stajića.
Kao što i sami znate, epidemija kovida je u poslednje dve godine osakataila filmsku industriju – mnogi filmovi su umesto planirane bioskopske distribucije došli direktno na striming servise, dok su neki doživeli neslavnu video-on-demand sudbinu.
Bioskopi su prošli neznatno bolje u odnosu na 2020. godinu, ali je to i dalje daleko od najslavnijih dana. Možda nas očekuju nova odlaganja, a mnogi autori i studija neće rizikovati sa snimanjem i gubicima.
Tradicionalno kao i svake godine, došlo je vreme da se saberu filmski utisci vezani za prošlu godinu.
Mnogi filmovi prvobitno najavljeni za 2020. godinu su stigli godinu dana kasnije, kao što su French Dispatch, Dune, No Time to Die, The Green Knight i drugi, pa je 2021. godina bila filmski bogatija nego prethodna. Moglo se pronaći za svakoga po nešto i gotovo svaki žanr je iznedrio neki odličan film.
Autori nezavisnih radova i mali studiji su i ove godine ispunili svoju kvotu, a sezona filmskih nagrada će biti zanimljiva i nepredvidljiva.
Moram naglasiti da neke filmove još uvek nisam uspeo da pogledam, među kojima su Licorice Pizza, Nightmare Alley, The Tragedy of Macbeth i West Side Story.
Iz liste koja je pred vama sam isključio dokumentarne filmove poput Summer of Soul i odličan muzički specijal Bo Burnham: Inside.
Ko god me prati malo duže zna da sam ljubitelj drama koje se zasnivaju na jakim likovima i odličnim dijalozima, pa su takvi filmovi zastupljeni u najvećem procentu. Još jednom ponavljam da je ovo SUBJEKTIVNA lista najboljih filmova iz prošle godine, koja pre svega služi da se podsetite ako ste neki film zaboravili da pogledate ili ste propustili moju preporuku. U naslovu filma se nalazi link kao celoj recenziji.
15) The Worst Person in the World
Filmovi Jokaima Trira se opisuju kao melanholične meditacije koje se bave egzistencijalnim pitanjima ljubavi, ambicija, sećanja i identiteta.
Romantične drame o mladim ljudima koji pronalaze svoj put u životu retko kada mogu predstavljati nešto novo i najčešće podležu klasičnom narativu koji potvrđuje radosti i bolove stupanja u odraslo doba.
Međutim, Trir nam donosi nešto sveže i inovativno, film koji mogu gledati i oni kojima romantične drame nisu među omiljenim žanrovima.
The Worst Person in the World je norveška romantična drama o potrazi za ljubavlju i smislom u savremenom Oslu koja unosi preko potrebnu svežinu, zabavu i značaj u ovaj prilično ofucani žanr.
14) CODA
CODA je film koji je specifičan za likove koje pratimo, kao i za posebne izazove deteta gluvih roditelja, ali je isto tako univerzalan u svojim idejama, temama i emocionalnom uticaju.
Kvalitetno napisani i dopadljivi likovi čine da je priča bogatija, dublja i mnogo emotivnija nego što bi sinopsis mogao da sugeriše.
U filmu postoji neizvesnost, istinski bol i topla ljudska priča jer razumemo ove likove i način na koji je rutina definisala njihove živote i očekivanja, a samim tim su dramatični trenuci još jači i lepši.
CODA je dirljiva, šarmantna porodična drama prepuna ljubavi koja nam pruža prepoznatljivu, ali toplu i uverljivu priču – lepo realizovan feel good film sa dosta momenata iskrene emocije.
13) Old Henry
Iako žanr vesterna već duže vreme ne predstavlja sjajnu zvezdu na filmskom nebu, bezakonje Divljeg zapada i dalje pokreće romantizovane priče o borbi heroja i kriminalaca, odnosno dobra i zla.
Scenario je smešten u 1909. godinu kada je period divljeg zapada bio pri kraju, kada više nije bilo prostora za istraživanje ili osvajanje, a granice SAD su manje-više bile iscrtane.
Samim tim su tradicionalni kauboji i farmeri sa jedne strane, a kriminalci i ljudi laki na obaraču sa druge postali prinuđeni da žive pod novonastalim okolnostima koje mnogo strožije kontroliše zakon.
U ovom filmu ljudi i dalje žive po starim pravilima, zakon nije dopreo do ovih nepristupačnih predela i ljudima preostaje da sami brane svoju imovinu i svoje živote.
Old Henry je mikro-vestern sa solidnom dozom napetosti, jednostavnom pričom o tajnama i iskupljenju, kao i starim dobrim dinamičnim puškaranjem.
12) Drive My Car
Autor koristi sve vreme koje mu je na raspolaganju i sve ono što mu lagani tempo i sporije pripovedanje dozvoljavaju.
Film poseduje melanholični ton u koje je autor smestio usamljene, ranjive likove i svoju empatičnu filozofiju izgubljenih duša.
Hamaguči je uvek izazovnoj temi međusobnog odnosa umetnosti i života pružio puno humanosti, a u njegovom filmu automobil postaje neka kombinacija ispovedaonice i kauča karakterističnog za psihijatrijske ordinacije.
Drive My Car je japanski kandidat za Oskara koji predstavlja strpljivo, suptilno i melanholično proučavanje izgubljenih duša – ukoliko volite sporije tročasovne drame koje imaju puno da kažu o ljubavi, žalosti i inspiraciji verujem da će vam ovo biti film godine.
11) Red Rocket
Naš junak ni približno nije iskren o lošim odlukama, propalim planovima, izdajama, prevarama i svemu onome što je rekao ili uradio i što ga je konačno dovelo u rodno mesto za koje se zakleo da se nikada neće vratiti.
Ono što vidimo o njemu, njegovim motivima i njegovim postupcima nam daje prilično dobru predstavu o tome koliko je on bio loš, tipično za čoveka koji se kroz život provlačio zahvaljujući šarmu.
Majkiju nije stalo do naklonosti i prihvatanja nego da ubedi ljude da rade ono što on želi – ponaša se kao da mu je stalo, ali uvek postoji neki njemu dobar poznat razlog za to.
Red Rocket je živopisan portret siromašnog američkog predgrađa i fascinantno neosuđujući prikaz nemoralnog čoveka koji je spreman na sve u potrazi za boljim životom.
10) The Hand of God
The Hand of God predstavlja coming-of-age dramu o tinejdžeru koji pokušava da shvati svoj život, šta želi, šta mu treba, šta želi da radi.
Nije potrebno puno da bi se shvatilo kako je ovo veoma lična priča za Sorentina čiji protagonista živi na istom mestu i u isto vreme kada je autor bio u njegovim godinama.
Kao i život, ovaj film je pun melanholije, smeha, vulgarnosti, pa zbog toga nekima može predstavljati „samo“ gomilu stvari koje se nepovezano dešavaju. Što se mog mišljenja tiče, fali mu malo misterije i glamura Sorentinovih najboljih filmova.
The Hand of God je ličan projekat Paola Sorentina pun neočekivane radosti, ali i jednako neočekivane tragedije – ovo nije njegov najbolji film, ali predstavlja prelepo snimljenu i pronicljivo predstavljenu priču o odrastanju, porodici, gubitku i individualnosti kao pokretačkoj sili.
9) Don’t Look Up
Osnova ovog filma je komedija koja ismeva naše slabosti sa vizuelnim rešenjima karakterističnim za Mekeja koji voli da koristi ručnu kameru i da ostavi utisak dokumentarnog stila snimanja filma.
Osnova komedije leži u tome da niko ne razume niti brine za skoro izumiranje čitavog živog sveta na planeti, a Mekej koristi priliku da apsurdnost potencijalne reakcije na ovu zamišljenu krizu dovede do ekstrema – nedavna istorija itekako održava neke od tvrdnji Mekeja u ovom filmu i upravo zbog toga je, nažalost, tanka linija između satire i tužne realnosti, naročito ako se uzme u obzir da je kometa metafora za klimatske promene.
Don’t Look Up je kombinacija komedije i naučne fantastike koja je relativno uspešno savladala izazov da satirizuje nešto što je već postalo toliko apsurdno da prkosi svakom zdravom razumu.
8) The Green Knight
Čuvena poema priča prilično jednostavnu priču o vitezu koji na svom putu nailazi na uobičajene arturijanske testove časti i karaktera, ali čak i oni koji su dobro upoznati sa njom mogu biti zbunjeni elementima autorove adaptacije, naročito njenim vrlo zagonetnim krajem.
Film prenosi ideje, vrednosti, ideale i pripovedanje u zaboravljenom, tradicionalno romantizovanom obliku, koji je toliko staromodan da ovoga puta deluje kao nov i jedinstven. Autor i odaje počast i dekonstruiše izvorni materijal, pružajući nam fantastičnu avanturu koja ostavlja puno prostora za tumačenje.
The Green Knight je gozba vizije i stila, film koji deluje kao da je iz drugog vremena ili iz drugog sveta i vizuelni spektakl namenjen odabranoj publici.
7) Flee
Početak filma nam saopštava da je ovo istinita priča i da su određena imena i mesta promenjena kako bi se zaštitili određeni ljudi. Kako se ispostavlja, režiser je dugogodišnji prijatelj subjekta filma koji svoju priču o bekstvu ne govori često.
Njegovo ime verovatno nije autentično, ali je očigledno da Aminovu priču neće biti lako ispričati.
Sada je u srednjim tridesetim i živi akademskim životom u državi koja mu dozvoljava da izrazi svoje seksualno opredeljenje, ali mu pritisak tajne ometa da u tom životu uživa. Ovaj film mu omogućuje da tu priču ispriča svima.
Flee je danska kombinacija ekspresionističke lepote animacije i dokumentarnog realizma koja nam predstavlja istinitu priču o čovekovoj potrebi da se suoči sa svojom prošlošću i dirljivi portret trajnih izbegličkih trauma.
6) Mass
Ovaj film je od samog početka misteriozno zanimljiv i sam razgovor o tome šta će se dogoditi u ovoj maloj prostoriji pruža osećaj neizvesnosti.
Neminovno je da se ne zapitate koja bi tema mogla zahtevati toliko opreza, ali opet da bude toliko bitna da se ovaj sastanak mora održati.
Neke stvari se moraju reći, a neke od stvari koje se čine vitalnim jednostavno ne mogu da se izgovore. Izreći ih naglas značilo bi priznati, prihvatiti i suočiti se sa nezamislivim, pa neke izjave ostaju nezavršene, ali i takve imaju primetnu težinu.
Mass je teška i iskrena drama o tugovanju, opraštanju i pomirenju sa drugima i sa samim sobom – odličan indi film smešten u jednu prostoriju sa prvoklasnim glumačkim kvartetom i složenim emocionalnim pitanjima.
5) Judas and the Black Messiah
Tokom trajanja filma vidimo posredna, ali detaljna objašnjenja o verovanjima i specifičnoj ideologiji Crnih pantera, kao i harizmu i stručnost Freda Hemptona da postane lider ljudi različitih rasa ili etničkih grupa kojima je zajedničko što pripadaju potlačenom i društvenom soju za koje osnovni principi i vrednosti SAD očigledno ne važe.
Zbog svojih aktivnosti Panteri su punili novinske naslove, smatrani su teroristima i ljudima koji predstavljaju opasnost, pa vlasti nisu birali sredsta da tu organizaciju ugase, smatrajući ih direktnom pretnjom “našem načinu života”.
Judas and the Black Messiah je odlična dramatizacija istorijskih događaja, snažna osuda rasne nepravde, počast hrabrosti i strasti revolucije i biografski rad koji je u isto vreme i univerzalan i jedinstven.
4) Belfast
Jasno je da je ova u priču u manjem ili većem delu autobiografska, a to se posebno odnosi na predstavljanje formativne magije filmova i pozorišta čiji su kadrovi i scene predstavljeni u boji, kao i snimci savremenog Belfasta koje vidimo na početku i na kraju filma.
Iz ove perspektive, Brani kao umetniku su u ovim godinama bile bitnije filmske avanture i pozorišne predstave nego porodični problemi i rastuće nasilje, ali moram priznati da nisam stekao utisak da je u njegovom životu bila potrebna takva vrsta fantastičnog bekstva – jednostavno Badi ili ne primećuje ili ne shvata u potpunosti većinu problema ili ozbiljnost situacije.
Belfast je odlična crno-bela drama sa dosta sukoba, melanholije i neizvesnosti – duboko ličan projekat Keneta Brane i pažljivo realizovana nostalgija koja prevazilazi svoje narativne deficite brojnim dirljivim trenucima i rediteljskim umećem.
3) Dune
S obzirom da je Dina gusta kombinacija politike, tehnologije, kolonijalizma i religije i što nakon Hodorovskog i Linča ima još veću reputaciju teškog materijala za ekranizaciju, ovo je sigurno najambiciozniji Vilnevov projekat do sada.
Njegov poduhvat da snimi koherentnu adaptaciju je bio sveobuhvatan i težak, pa je sasvim razumljivo (iako se nije tako reklamiralo) što će njegova verzija biti predstavljena kroz (najmanje) dva dela. Upravo zbog toga, konačan odgovor da li je u potpunosti ispunio očekivanja će biti poznat tek nakon gledanja nastavka ili nastavaka.
Dune je ambiciozan, vizuelno zapanjujući epski spektakl koji oduzima dah, koji poštuje nasleđe Dine i koji, uprkos svom dugom trajanju i sitnim nesavršenostima, predstavlja pravo filmsko/bioskopsko zadovoljstvo kome je najveća mana što moramo čekati nastavak koji još nije ni najavljen.
2) The Power of the Dog
Dešavanja su smeštena na američki zapad u dvadesete godine prošlog veka i, iako ima samo četiri lika, postoji dosta toga i izgovorenog i neizgovorenog.
Dok je Fil razmetljiv i nasilan čovek koji je svestan da izaziva strahopoštovanje, njegov brat deluje kao da je od druge majke, kontrastno drugačiji, umeren i blag.
Njegova mana je što nije svestan koliko je Rous nezadovoljna dolaskom na ranč, pa će njegovi sve češći odlasci uticati na nju koja je u početku pribrana žena, a kasnije beži u svet neiskazanog srama i opijanja.
The Power of the Dog je odlična kombinacija umetničkog vesterna i sporije psihološke drame namenjena ozbiljnijoj publici – sirova, vizuelno bogata i savršeno odglumljena priča o toksičnoj muževnosti i potisnutim osećanjima.
1) The French Dispatch
Ves Anderson je filmaš koji je više puta dokazao da njegovom radu nije potreban neki detaljno razrađeni zaplet kako bi film funkcionisao, odnosno bio gledljiv.
Njegov specifični stil se sastoji od uglavnom statičkih postavljanja kamere i nizova geometrijski preciznih i detaljnih kadrova u kojima ovaj inovativni filmaš dokazuje da veoma vešto barata vizuelnim efektima i šarenom scenografijom.
Lako mu polazi za rukom da stvori posebne svetove u koje smešta brojne, raznolike i čudnovate likove koji svoje rečenice izgovaraju najčešće emocionalno neutralni.
The French Dispatch predstavlja impresivno realizovanu estetsku poslasticu od filma u kome autor odaje počast određenoj eri i vrsti novinarstva – antologijska komedija koja je malo teža za praćanje, ali koju nikako ne smete propustiti ukoliko ste poštovalac pedantne estetike Vesa Andersona.
Filmovi koji su lako mogli da završe na listi:
Benedetta, Boiling Point, C’mon C’mon, Finch, King Richard, Luca, No Time to Die, The Mauritanian, tick, tick… BOOM!…
PREPORUKA
- Squid Game online sa prevodom
- Najbolji filmovi 2021. godine
- Elvis (2022) – Recenzija
- Mladi papa / The Young Pope (2016)
- Bludnice treća sezona odlične serije
