Tár (2022) – Recenzija

0
9727

Tár je psihološka drama

Tár je psihološka drama koju kao režiser, scenarista i producent potpisuje kvalitetni autor Tod Fild kome je ovo prvi rad još od 2006. godine, a ukupno treći. Film je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji gde je Kejt Blanšet odnela pobedu u kategoriji glavnih glumica. Za distribuciju je bila zadužena kompanija Focus Features koja ga je pustila u bioskope sedmog oktobra.

Radnja filma je smeštena u visoki svet klasične muzike i prati Lidiju Tar (Blanšet), veoma poštovanu dirigentkinju i kompozitorku. Upoznajemo je na vrhuncu karijere dok priprema predstavljanje svojih memoara i dugo očekivano izvođenje Malerove Pete simfonije uživo u Berlinu. Tokom narednih nedelja njen život počinje da se raspliće kada javnost otkrije lice koje je skrivala iza profesionalne fasade – ono što dobijamo je ispitivanje moći, njenog uticaja i trajnosti u današnjem društvu.

Lidija je ostvarila zavidnu karijeru o kojoj mnogi samo sanjaju, renomirani je stručnjak, prva žena glavni muzički direktor Berlinske filharmonije i strastveni virtuoz koja krči put ženama u industriji klasične muzike u kojoj dominiraju muškarci. Međutim, sile koje čak ni ona ne može da kontroliše polako ruše Lidijinu složenu fasadu, otkrivajući prljave tajne genija i podmuklu prirodu moći – postavlja se pitanje gde se završavaju kontrola ili rukovođenje, a gde počinju manipulacija i iskorišćavanje.

tár (2022) - recenzija

Fildov film je prepun dvoličnosti i daje nam mnogo razloga da se divimo Lidiji koja se uzdigla na ovaj nivo prestiža zasnovanog na talentu i na polju kojim obično dominiraju muškarci. Na početku filma vidimo njenu „javnu ličnost“ koja je istovremeno zastrašujuća i gostoljubiva dok uživa u pažljivoj publici tokom intervjua uživo. Dok spava u privatnom avionu nama nevidljivi posmatrač je snima i razmenjuje ogovarajuće poruke sa drugom nepoznatom osobom – deluje kao da se neke sile spremaju protiv ove moćne žene ili da saznajemo za neku njenu drugu stranu.

Ključni trenutak intervjua je kadar u kome vidimo njenu ličnu asistentkinju Frančesku (Noemi Merlan) koja simultano ponavlja voditeljevo recitovanje dugačkog biografskog uvoda iz nekih beleški. Ovo nije samo sažetak Lidijinog života i karijere, već je pomno osmišljena pripovest, proučena i ponovo napisana i ponovljena toliko puta da je Frančeska zna napamet. Očigledno joj nije stalo do tih reči niti veruje u išta od toga, ako je hladan izraz njenog lica bilo kakav pokazatelj.

Ko je onda Lidija? Da li je ona zbir svojih dostignuća, nasmejana prisutnost na sceni koja razgovara o muzici i istoriji sa tako jasnim bogatstvom znanja i iskustva? Ili je čvrsta predavačica na prestižnoj ustanovi koja pokušava da otvori umove svojih učenika tako što im se obraća kao da su vršnjaci? Možda ta scena zapravo pokazuje da je ona nemilosrdna, snishodljiva i pomalo okrutna prema svakome ko ima mišljenje koje joj se ne sviđa?

tár (2022) - recenzija

Značajna prednost ovog filma je što nam u početku ne govori kako treba da se osećamo prema Lidiji. Taj lik ima više slojeva, ima oštrije strane, brojne trenutke ljubaznosti, ali dobijamo sve veće sugestije da ona ima mnogo tajni koje ne želi da izađu na videlo. Tok ove priče je pomalo očigledan jer se radi o moćnoj ličnosti koja se preko te moći upušta u različite nivoe korupcije i stepena zloupotreba. Autor na kraju, kada otkrića izađu na videlo i neka cena se plati, kako za ono što se dogodilo, tako možda i više za reakciju na njih, ipak odlučuje da odabere stranu.

Fild je jedinstven filmaš čije filmove pre svega karakteriše dubina priče. Ovde secira različite slojeve Lidijine ličnosti kroz pažljivo osmišljene scene njenog svakodnevnog života i neke proganjajuće trenutke u kojima se čini da je zvukovi ismevaju kao savest. Formalna konstrukcija filma držu po strani simpatije prema glavnoj junakinji, iako se na kraju čini da je i to glavni deo poente.

Tár nije zasnovan na istinitoj priči, ali poseduje emocionalnu i intelektualnu iskrenost zbog čega izgleda stvarnije od brojnih biografskih filmova napravljenih za široke mase. Dopao mi se i zbog toga što intrigantno istražuje uglavnom neistraženi svet klasične muzike, kao što je, recimo, Whiplash uradio za džez – svedoci smo pedantnih detalja vezanih za stvaranje muzike, kao i upravljanje muzikom i muzičarima. Celokupna priča je realistično upotpunjena hirurškim dijalozima i upečatljivim vizuelnim kompozicijama.

tár (2022) - recenzija

Kejt Blanšet je sinonim za kvalitetan glumački nastup i sa pravom joj se za ovu ulogu smeši treći Oskar. Njena izvedba predstavlja potpunu fizičku i emocionalnu kontrolu, uglavnom u predstavljanju kako Lidija pazi na koji način se predstavlja svetu, kao i varijacije unutar ovih specifičnih prostora i sa ovim raznim ljudima. Sve je u održavanju izvesnog osećaja pribranosti, ali kako se događaji odvijaju i tajne izlaze na površinu, glumica dozvoljava pukotine sve većeg obima na toj fasadi – takav učinak savršeno odgovara autorovoj konstrukciji i strukturi priče. – (Tár)

Tár je kvalitetna studija lika i ispitivanje moći, njenog uticaja i trajnosti vođena savršenim nastupom Kejt Blanšet kojoj se sa pravom smeši treći Oskar. – (Tár)