Ovo je lista uznemirujućih filmova kreirana od strane poznatog filmskog Blogera Siniše.
U tekstu napisanom povodom 1000 recenzija objavljenih na sajtu sam spomenuo fazu iz doba studiranja, kada sam počeo da gledam bukvalno sve što mi pada pod ruku.
U toj širokoj lepezi žanrova su se nalazili i neki filmovi koji svakako nisu bili za širu preporuku. Uvrnuti, bizarni, šokantni, uznemirujući.
Tada sam učestvovao u pravljenju petodelne liste „filmova od kojih se baca pegla“ koje je objavio portal Tarzanija, ali nikada nisam objavio takvu listu na svom sajtu, iz razloga meni nejasnih i nepoznatih.
Sve do sada. Imao sam nedoumicu kako tačno da sortiram listu, da li da pišem o filmovima koji su mi bili prilično odbojni ili o filmovima koji su uvrnuti, ali ipak dobri, ako ne i odlični.
S obzirom da imam praksu da (uglavnom) ne pišem o filmovima koje ne preporučujem odlučio sam se za drugu opciju.
Pred vama se nalazi lista filmova koji neće svakome prijati, koje će neke prekinuti posle desetak minuta gledanja, ali se ne može reći da su loši, tj. da je efekat šoka primarni cilj autora filma.
Davno sam prestao da gledam ovakve radove – neko bi rekao da sam se profinio, neko da nema više takvih filmova, a moje mišljenje je da nema više te intrige ili zainteresovanosti koju sam ranije imao prema njima.
Naglašavam da nisam navodio filmove popularnih autora kao što su Von Trir, Jodorovski, Haneke i drugi, kao i one koji su postigli široku popularnosti kao što su Idi i Smotri, Requiem for a Dream, The Skin I Live In…
TOP lista uznemirujućih filmova
Lista je poređana po slučajnom odabiru, a ovom prilikom pozdravljam Wojtek-a, koji je svojim tekstovima i preporukama obogatio moje filmsko iskustvo i ovakvim radovima.
Ovaj film predstavlja svojevrstan dokaz da ljudi oduvek imaju potrebu da zgroze drugima dan i da odvratnu istinu koja većini ljudi predstavlja nepoznanicu ili tabu bez skrupula baci u lice.
Takođe pokazuje da ljudima čak i početkom 30-ih godina prošlog veka nisu imali problem da tako nešto urade. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, ovaj film ima sjajan scenario.
Sa jedne strane potpuno normalna, fizički zdrava žena, vlasnica cirkusa, koja predstavlja neku vrstu sponzoruše sa željom da utoli svoju glad za novcem.
Sa druge strane nakaze, trajno deformisani ljudi sa ipak čvrstim, moralno ispravnim shvatanjima i razmišljanjima. Pijanstvo, trenutak istine i kreće ludnica.
Jedno je sigurno – ovaj film je daleko ispred svog vremena. Ono što je režiser hteo da poruči je da svaki gledalac razmisli o jednoj stvari nakon gledanja filma, da li su veće nakaze fizički zdravi ljudi sa deformisanim dušama, ili fizički deformisani ljudi sa zdravim dušama.
Ovaj film sjajno pokazuje koliko je fizički izgled bitan i koliko ljudi mogu biti opsednuti istim. Kada se završi, setite se da je snimljen 1932. godine i razmislite da li bi imao isti efekat na vas kao film sa istom tematikom i scenarijom koji je snimljen ovih dana.
Kada je u pitanju cenzura, ovaj film je apsolutni, neprikosnoveni šampioni kinematografije, do današnjeg dana. Nijedan film u istoriji nije toliko zabranjivan i osuđivan.
Čak je došlo do toga da je uncut verzija najverovatnije izgubljenajer su cenzori BBC–au više navrata odstranjivali određene scene, od kojih su neke tek vremenom isplivale u javnost.
Što je paradoksalno, The Devils je odličan film, a njegove scene nisu toliko mučne po želudac, koliko su sablažnjive, odnosno bogohulne.
U pitanju je dramatizovana istorijska drama koja prati avanture Urbana Grandijea, katoličkog sveštenika i guvernera francuskog grada Ludena, u sedamnaestom veku.
Kao markanti muškarac, upada u oko sablažnjivoj časnoj sestri Žani, čije će godine celibata poslužiti kao katalizator njegove propasti.
Iza očiglednog, krije se i činjenica da je Grandije već duže vreme trn u oku kardinala Rišeljea, pa uz malo političkih mahinacija, sve kuliminira orgijanjem u crkvi, što vodi do dobrog, starog inkvizitorskog isterivanja đavola.
Odličan presek licemerja organizovane crkve i, za to vreme, kontroverzna studija o ženskoj seksualnosti. Uzeo je nagradu za najbolji strani film na festivalu u Veneciji, iako je tada bio zabranjen u Britaniji.
Ovo je film koji se bavi tabuom tamo gde je on najbolje skriven – u američkoj srednjoj klasi, među likovima ušuškanim u kolotečinu svojih života.
Paralelno prati nekolicinu naizgled potpuno običnih ljudi sa potpuno običnim problemima od kojih svako krije mračnu, neprijatnu, nelegalnu, izopačenu tajnu. Upravo u ovakvom društvu su tabui najbolje sakriveni jer i najmanja sitnica koja čini da se neko razlikuje se lako primeti i mora efikasno biti sakrivena.
Solonc je odabrao sjajnu okolinu kao potporu za svoj film i tema kojom se bavi lako uznemiri gledaoca stvarajući utisak da su i naše komšije, koliko god uglađeni bili, skriveni pedofili i silovatelji.
Tod Solonc je uspeo da napravi u isto vreme i izuzetno duhovit i duboko uznemirujući film, sa tim da obe karakteristike vuče iz visokog kvaliteta scenarija, režije i glume.
Svaki lik u filmu, ma koliko poremećen bio u svojoj srži, nije jednodimenzionalni bolesnik koji samo ubija prostitutke i muči male životinje, već prava, pravcata ličnost, sa odlično odrađenom karakterizacijom.
Zamislite retardirani američki sitkom o disfunkcionalnoj porodici, dodajte uverljive likove začinjene sa tri kašike pedofilije, malo ubistva, nekoliko zrnevlja nimfomanije i silovanja i dobijate Happiness.
Belgijska kinematografija je iznela solidan broj projekata koji su stekli veliku popularnost i poštovanje u filmskom svetu.
Man Bites Dog je snimljen kao mokumentarac, tj. izgleda kao dokumentarni film, ali sve u njemu je izmišljeno. Radnja prati Bena, profesionalnog ubicu koji neretko ubija iz dosade i zadovoljstva.
Između ubistava se bavi filozofijom, piše poeziju i obilazi izložbe, ali i priča o pravilnom bacanju tela u vodu i kodeksima koje svaki profesionalni ubica treba da ima.
Nakon gledanja se stiče utisak da jedna grupa gledalaca ovaj film zamrzi, dok druga smatra da je pogledala svojevrsno remek-delo.
Na prvi pogled veoma nasilan, sa eksplicitnim scenama nasilja i seksa, ali sa veoma komičnim glavnim junakom čiji monolozi, objašnjenja i donekle ponašanje čine da gledalac svako sledeće ubistvo posmatra sa sve manje trzaja i zgražavanja.
Film jeste ekstremno uznemirujući, a u prilog tome ide dokumentarni način snimanja i crno bela tehnika koja stvara osećaj realnosti da serijski ubica Ben postoji negde u Belgiji i ubija ljude i napada poštare kada god poželi.
Ovaj film definitvno nije za svakoga, poseduje zaista previše nasilnih scena, ali pravi ljubitelji kinematografije koji cene kvalitet, inovativnost i specifičnu filmsku drskost koja je potrebna da bi se napravilo ovako nešto obavezno treba da pogledaju ovaj film.
Režiser i scenarista Gaspar Noa, Argentinac odrastao u Francuskoj, je ljubiteljima sedme umetnosti poznat kao jedan od autora koji je krajem prošlog veka bio predvodnik novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa.
Filmovi ovog autora su po pravilu teški za gledanje. On se na jedan sirov način bavi ljudima i društvom uopšte, konkretno kako u svakoj osobi čuči stvorenje sa velikim potencijalom za nasilje.
Način snimanja ručnom kamerom kao rezultat ima osećaj da smo voajerski smešteni u Pariz i da pratimo naše protagoniste iz prvog lica.
Upravo zbog toga sve deluje još prirodnije i lakše je da sve događaje povežemo sa realnim svetom.
U ovom filmu vidimo koliko prosečan čovek izgubi moralni kompas i kako beskompromisna potreba za osvetom povlači nasilje za koje nismo ni znali da smo sposobni.
Autor jeste odabrao dva (verovatno) najgora slučaja i nesreće i osvete, ali samo zbog toga kako bi povećao intenzitet radnje i pažnju gledaoca.
Ujedno su te scene bile i glavni filter za publiku koja je u velikom procentu napuštala projekcije.
Prvenstveni razlog zbog čega je ovaj film poznat je čuvena scena silovanja glavne junakinje koja je snimljena bez reza.
Scena u kojoj Monika Beluči ima seks je sama po sebi privlačna, ali nakon ove scene ćete bukvalno imati potrebu da se istuširate koliko je intenzivna i teška za gledanje.
Ta scena nije jeftina eksploatacija puna krvi karakteristična za horor filmove, a upravo gledanjem nečeg tako nasilnog i besmislenog shvatite da se ljudi ne razlikuju previše od životinja.
Uz jugoslovensku kinematografiju, Francuzi se najbolje nose sa čemerom niže klase, ne samo u Evropi, već i u čitavom svetu.
Tu golgotu od života u multikulturalnom svetu prikazuju bez šminke, surovu, prljavu i odvratnu, kakva zaista i jeste – jednostavno umeju.
Život u predgrađu Pariza ne nosi romantičnu konotaciju, već sakati za ceo život. Isto tako i I Stand Alone udara, poput svog bezimenog anti-heroja, Mesara.
Radi se o savršenoj studiji ludila, gomilanja besa i frustracije, sve dok pucanje po šavovima ne postane neminovnost.
Zamislite da se Skorsezeov Taksistabavio kasapljenjem u Parizu osamdesetih godina i da ga je silovao sveštenik kada je bio klinac, da ima autističnu ćerku, da je proveo nekoliko godina u zatvoru, da je u lošem braku i da mu je bukvalno dosta svega.
On, njegov pištolj i sva frustracija ovog sveta su tu da promene Mesarov besmislen život. U ovom slučaju, više se radi o psihološkoj težini, nego o filmu koji je šokantan u klasičnom smislu.
Bad Boy Bubby se ne valja u svojoj odvratnosti, već zaista želi da ispriča neku priču, i to dobru. Prvih dvadesetak minuta filma su možda jedni od najčemernijih momenata ikada zabeleženih.
Babija majka čitavog njegovog života, a više od trideset godina ga drži u podrumu, uveravajući ga da je napolju pustoš zatrovana nuklearnim ratom.
Babi jedva ume da priča, igra se mrtvom mačkom i katkad seksualno zadovoljava jedinu osobu koju poznaje (da se tako izrazim, a da ne budem degutantan).
A onda se, igrom slučaja, jednog dana nađe napolju i tu počinje crnohumorni šou. Socijalno neadaptiran, duha trogodišnjaka, a hormona odraslog čoveka, Babi tumara Adelejdom, hvatajući se za sve slamke koji mu novi život nudi.
Rolf de Heer, nazivajući film velikim eksperimentom, angažovao je 27 direktora fotografije, po jednog za svaku novu lokaciju, kako bi oslikao dezorijentaciju glavnog lika. Ako vam ovo nije prodalo film, onda seksualna fiksacija našeg junaka sigurno hoće.
Grčki film Dogtooth ima dve krupne dodirne tačke sa filmom iznad. Prvo, slična premisa – izolovanost dece od spoljašnjeg sveta, zahvaljujući poremećenim roditeljima.
Drugo, neobična fotografija – jer je režiser Jorgos Lantimos imao jednog direktora fotografije koji je snimao isključivo statične kadrove, sterilne i gotovo bezlične.
Dva različita pristupa, dva sjajna filma. U Grčkoj vražjoj materi, otac i majka drže svoju dečurliju (dve ćerke i sina) u ograđenoj vili odsečenoj od spoljnog sveta. Iza njihovog postupka ne stoji potreba za zaštitom, već neki eksperiment neotkrivenih motiva.
Deca su naučena potpuno iskrivljenoj verziji stvarnosti, počevši od najobičnije semantike (na primer, naučena su da reč more u stvari znači stolica), pa do potpunog nadrealizma u vidu uveravanja da su avioni koji nadleću njihovo dvorište zapravo igračke koje padaju u dvorište.
ultimativni mindfuc FILM
Pred vama je ultimativni mindfuck, lektira iz psihologije, film čije vreme tek dolazi i pored svih nagrada koje je pokupio – između ostalog je nominovan za Oskara u kategoriji stranih filmova i dobio je nagradu za najoriginalniji film u Kanu.
Ne može ovakva lista da prođe bez Japanaca. Takaši Mike je vešt kada god treba da prikaže kakvo nasilje ili mučenje jer čak i kada nam prevrne stomak, efekat šoka je upakovan u priču.
Njegov film Audition je pravi rom-kom sa devojkom koja je cute, but psycho, a svakako najpopularniji rad mu je Koroshiya 1 ili ti na engleskom Ichi the Killer, izgrađen je na tipičnoj gangsterskoj priči.
Tu su jakuze, nestale pare, zaraćeni bosovi, a onda u priču stiže Iči – harizmatični, ali povodljivi psihopata, ultra-ekstremni anti-heroj sa teretom iz detinjstva.
Iči je anti-junak u pravom smislu jer ga ne možemo mrzeti i pored čitavog masakra koji napravi i potrebna je velika umetnost kako bi publika tokom čitavog filma navijala za poremećenog manijaka, ali gospodin Mike to uspeva da učini.
Scene mučenja su pojačane na maksimum, pogotovo posle određene scene, koja garantuje da nećete večerati, a verovatno ni doručkovati.
Samu priču je pomalo teško pratiti, usled brojnih likova i obrta, ali ni u jednom trenutku film ne prelazi u domen dosade.
Ništa bez sumorne belgijske svakodnevnice. Ex Drummer je, pre svega, baziran na veoma interesantnoj ideji.
Tri člana benda The Feministis (homicidalni mucavac-pevač koji svet vidi naopačke, gluvi gitarista alkos koji zlostavlja sopstvenu porodicu i basista ukočene ruke koji maltretira hendikepiranog ćaleta) traže od poznatog pisca da se priključi njihovoj grupi kako bi pobedili na takmičenju bendova.
Piščevi hendikepi – ne ume da svira bubnjeve i polako popušta sa mozgom.
Ono što sledi jeste jedan od najenergičnijih evropskih filmova u ovom veku, ispresecan užasima koji ne bi bili ono što jesu, da nije tog prizemnog realizma kojim film odiše.
Ima i preterivanja, svakako, ali sve je u duhu tog neponovljivog čemera, toliko sirovog da vam dođe da plačete od muke, a vaš retriver počne da zavija.
Ex Drummer je film koji udara pravo u lice, bez pardona, bez respekta i ikakve želje za saznanjem da li vam se sviđa ili ne. Poput nastupa pank benda, došao je da odsvira svoje, eksplozivno, jako i ode.
Film je urađen prema kontroverznoj istoimenoj knjizi, a jedna od recenzije te knjige kaže – kada sam pročitao knjigu, nisam mogao zamisliti kako bi se ovo uopšte moglo ekranizovati, a onda je došao film Ex Drummer.
IZVOR: filmskerecenzije.com
