Beau is Afraid (2023) – uvod
Beau Is Afraid je nadrealna tragikomedija koju kao režiser, scenarista i ko-producent potpisuje Ari Aster kome je ovo treći autorski film nakon horora Hereditary i Midsommar. Ovaj film je imao radni naziv Disappointment Blvd i najavljivan je kao „kombinacija noćne more i komedije koja će trajati preko četiri sata“, ali je skraćen na tačno tri sata. Distribuiran je putem kompanije A24, a premijerno je prikazan u američkom lancu bioskopa Alamo Drafthouse Cinema prvog aprila.
Protagonista filma je Bou Vaserman kome Hoakin Finiks pruža savršeni izgled dobronamernog, ali neverovatno anksioznog čoveka. Bou je na sastanku sa svojim terapeutom i planira da sutradan otputuje u rodno mesto kako bi prisustvovao godišnjici venčanja svojih roditelja. Nakon što se uspavao i izgubio ključeve stana kasni na avion, ali je nakon jednog telefonskog poziva prinuđen da se suoči sa svojim najvećim strahovima i da se uputi na neurotičnu, kafkijansku odiseju kako bi se ipak vratio kući.
Bou je, u najmanju ruku, konfliktan oko predstojećeg putovanja jer je prošlo dosta vremena i, kako terapeut metaforički kaže, poseta njegovoj majci je slična povratku da pije iz bunara koji ga je prethodno otrovao. Nakon što je postavio prilično teška pitanja koja su došla do srži Boovih misli, terapeut u svoju beležnicu upisuje jednu reč koja sumira celinu unutrašnjeg života svog pacijenta – kriv. Još jedna reč brzo pada na pamet – anksioznost.
Prvi momenti ovog filma prikazuju rođenje našeg egzistencijalno prestravljenog protagoniste iz njegove perspektive. To je problematičan porođaj jer novorođenče ne može da diše i potrebna mu je hitna pomoć, a rekao bih da je poenta ovog uvoda da nam pokaže kako je život za Boa od samog rođenja jedna neprekidna noćna mora. Bou ima dva modusa, strah ili bežanje i on u suštini prelazi sa jednog na drugi do kraja priče – uzuzeci su sećanja kakav mu je život bio i niz snova koji predstavljaju kakav bi mu život bio da ga je živeo zbog nekog višeg ideala.
Ukoliko vam ovo zvuči kao potpuno demorališuće iskustvo mogu reći da ste skroz u pravu jer film svakako jeste takav. Međutum, to ga ne čini manje zadivljujućim ili (zbog smelosti njegovog stila, tonskih promena i vizuelnih rešenja) zabavnim. Sve nekako sugeriše da je ovo lični film za Astera jer materijal i tematika deluju kao da se autor borio sa određenim demonima ili osećanjima kako bi ovo snimio, ali takve pretpostavke ću ostaviti po strani.
Svet ovog filma postoji negde između distopijske noćne more i panične halucinacije. Aster koristi početak prvog dela da uspostavi haos u Boovom komšiluku – okolina zgrade je lokacija masovnog okupljanja nasilnih kriminalaca i čudnih ljudi, a svaki izlet iz stana za Boa zahteva ludi juriš u relativnu bezbednost u zatvorenom prostoru. Komentari na internetu kažu da je Aster ovim scenama savršeno predstavio svakodnevni život sa anksioznošću.
U slučaju da to još možda nije jasno priča je prilično zbunjujuća, što je više zapažanje nego žalba jer bi žaljenje na odsustvo logike u narativu koji je, u suštini, odraz rada uma problematičnog lika bilo besmisleno. Važni delovi priče ili uma (šta god da izaberete je ispravno) uključuju Boova oprečna osećanja prema svojoj majci, njegovu odlučnost da zasluži majčino odsutno odobrenje i njegovu sigurnost da su njegovi postupci, osećanja i samo postojanje izvor razočarenja za njegovu majku.
Recimo, u prvom delu filma pita majku preko telefona „šta bih trebao da uradim“. Kao i svaka majka prepotentne prirode koja ume da se igra sa osećajem krivice odgovara mu „šta god misliš da je ispravno“. To svakako nije odgovor, a ostatak priče koji prati Boa u potrazi da pronađe put do kuće svoje majke je predstavljanje čoveka koji sam pokušava da pronađe odgovor na pitanje koje je postavio.
Tematski je mnogo toga direktno i ukoliko brzo pohvatate o čemu se zaista radi film nije toliko dubok kao što možda na prvi pogled deluje. Pre svega se bavi temom anksioznosti i života sa njom, a tu su i generacijska trauma, osećaj krivice zbog neispunjenih očekivanja, seksualna opresija, uticaj roditelja, uticaj sveta, potreba za vezom i bliskošću itd.
Od Astera sam očekivao da predstavi nešto što će me zadiviti, ali i mnogo stvari koje će me uznemiriti. Moram priznati da me je brzo uvukao u svoj svet, prvi deo filma je zaista zanimljiv, ali nakon scena u šumi mi se sve nekako razvuklo i nisam mogao dočekati kraj. Mišljenja sam da bi kraće trajanje podstaklo snažniji osećaj angažovanja i empatije prema Bou – ovako se više bavimo vizuelnom stimulacijom i spontanim pokušajima da se pronađe neka logika u svemu.
Beau is Afraid je odličan primer filma u kome autor ima neograničenu kreativnu kontrolu (A24 mu je iskeširao rekordnih 35 miliona dolara), što konačno rezultira kombinacijom briljantnih i konfuznih scena i detalja. Poštujem ovog filmaša što rizikuje i istražuje različite žanrove, bavi se uznemirujućim temama i nema potrebu da se dopadne svima, ali mu je ovde definitivno bio potreban nešto jači narativ jer dosta toga pada na leđa posvećenog Hoakina Finiksa koji je ovde standardno fenomenalan.
Asterove narativne ambicije omogućuju obilje raznolikosti, kao i izrazito smeo i preteran stil natopljen simbolikom. Ameri za ovakav tip filma imaju termin self-indulgent i on obično ima negativnu konotaciju, ali to ne znači da ovo nije jedan rizičan, pronicljiv, maštovit i, sigurno, unikatan film koji će podeliti publiku, terati na tumačenje i vremenom steći kultni status. Jedno je sigurno – nikada više nećete gledati nešto kao Beau is Afraid.
Beau is Afraid je novi rad autora filmova Hereditary i Midsommar koji nam predstavlja unikatnu tročasovnu tragikomediju prepunu anksioznosti i simbolike smeštenu negde između distopijske noćne more i panične halucinacije.
moja konačna ocena: 6/10
