Tetris je kombinacija biografskog filma i „cold war“ trilera koji potpisuju režiser Džon Berd i scenarista Noa Pink.
Priča je zasnovana na istinitim događajima vezanim za licenciranje i patentiranje čuvene video igre Tetris u periodu Hladnog rata krajem osamdesetih. Film je premijerno prikazan na SXSW festivalu u Ostinu, da bi 31. marta stigao na servere striming platforme Apple TV+.
Protagonista filma je Henk Rodžers (Taron Edžerton), programer i biznismen kome na sajmu video elektronike u Las Vegasu zapada za oko brza slagalica po imenu Tetris koja je stigla iz Sovjetskog Saveza. Odmah kupuje prava na igru za različite platforme u svojoj domovini Japanu, tj. uzima višemilionski zajam za svoju kompaniju koju vodi sa svojom suprugom Akemi kako bi distribuirao Tetris – reč je o velikoj kocki za koju je Henk siguran da će se brzo isplatiti. Ono što sledi je pregovaranje i nadmudrivanje sa konkurencijom i birokratama Sovjetskog Saveza oko međunarodnih prava na licencu, a neočekivanu pomoć će dobiti u Alekseju Pažitnovu, pronalazaču Tetrisa.
Dugovečnost Tetrisa verovatno ima veze sa njegovom jednostavnošću, što ga čini lakim i prilično zaraznim za igranje. Kako drugačije objasniti činjenice koliko je verzija i varijacija igre postojalo, koliko je generacija tehnoloških napretka preživeo i kako će sam naziv igre verovatno biti najveća prodajna tačka ovog filma (nisam se dvoumio oko gledanja kada sam pročitao naslov).
Ova dramatizacija se uglavnom bavi ugovornim i pravnim zapletima do kojih je došlo prilikom izvoza igre iz Sovjetskog Saveza u ostatak sveta. Čitava radnja pomalo i liči na slagalicu što je savršeno prikladno, čak i kada film postane toliko zaokupljen poslovnim stvarima da nije ni približno tako zabavan kao što ta ideja zvuči ili priroda njegove drame sa visokim ulozima sugeriše.
Iako je reč o precizno dizajniranoj i kulturno veoma važnoj igri – Tetris je pre svega igra. Rekao bih da su autori pristupili materijalu sa time na umu, kao da je pomalo neshvatljivo koliko finansijskih, fizičkih i emocionalnih opasnosti ljudi uključeni u ovu priču moraju da izdrže zbog igre. Ta inherentna apsurdnost ove priče uključuje korporativne malverzacije, korupciju političara i optužbe za međunarodnu špijunažu u vezi sa onim što je, u suštini, igračka. Ipak, filmski stvaraoci su takođe previše oprezni da bi se u potpunosti oslonili na taj ton i da tako pristupe čitavoj priči.
Pokušaj da se detaljno opišu drugi biznismeni, aranžmani i sukobi unutar globalnih poslovnih odnosa koji čine zaplet bi zauzeo previše teksta. Dopalo mi se kako scenario veoma dobro sažima većinu ove komplikovane mreže tokom relativno kratkog prologa, stilski naglašenog upotrebom pikselne umetnosti koja se pojavljuje i kasnije. Glavni igrači su Robert Štajn (Tobi Džons), koji nabavlja igre za medijsku imperiju Roberta Maksvela i njegovog sina Kevina koga ljudi ne poštuju ni približno kao njegovog oca.
Ovaj trio je ubeđen da ima svetska prava na Tetris na svim platformama što je iznenađenje za Henka koji veruje da je japanska prava indirektno otkupio od Štajna. U svakom slučaju, nesporazum ili ciljana prevara teraju Henka da otputuje u Moskvu gde se nada da će dobiti čvrst ugovor za prava na igru na ručnim uređajima, s obzirom da Nintendo sprema takvu konzolu i prihvata Henkovu ponudu da uključi Tetris u nju.
Većina onoga što sledi se svodi na niz pregovora, izdaja i pokušaja da se prevari konkurent. Naravno, obim i opasnosti ovog procesa su fascinantni, pošto su viši službenici u sovjetskoj vladi ili sumnjičavi prema strancu koji pokušava da posluje u komunističkoj državi ili vide priliku za lični profit u vreme kada je Sovjetski Savez na ivici propasti.
Recimo, postoje scene u kojima Nikolaj, šef vladine agencije koja je tehnički zadužena za prava na Tetris, naizmenično pregovara sa Henkom, Štajnom i barem jednim od Maksvelovih dok im agenti KGB prete zatvorom zbog mutnih radnji koje su ih uopšte dovele u SSSR. Što se tiče stvarnog kreatora igre, Aleksej Pažitnov se postepeno sprijateljuje sa Henkom u scenama koje ne unose baš ubedljivo ljudski element u ovu priču, baš na način na koji Henkovi klišeirani porodični problemi ne doprinose mnogo njegovom liku.
Moje mišljenje je da Tetris ima određenu površnost koja ga čini hladnim, bez obzira koliko je nesvakidašnja, zanimljiva i intrigantna priča kojom se bavi. Njegove glavne ideje nemaju mnogo veze sa samom igrom ili ljudima koji su u nju uključeni i umesto toga svodi se na shvatanja da razgovori o novcu i posao čine da se svet okreće i menja – to jeste istinito, ali u ovom kontekstu nije mnogo pronicljivo ili zabavno. U suštini, najveći problem filma je što se, objektivno gledano, bavi veoma ozbiljnim stvarima, ali se zbog prirode scenarija i nedefinisanog tona priče teško može shvatiti previše ozbiljno.
Tetris je ne baš vrhunski i istinito realizovana, ali svakako zanimljiva istorijska priča o tome kako je jedna od najpopularnijih igara na svetu našla svoj put do ljudi širom sveta.
