The Way Back (2020) – uvod
You want to know why they’re leaving you open? It’s because they don’t think you can hit the ocean from the beach.
Imamo film The Way Back iz 2010. godine u kome pratimo čoveka koji je pobegao iz gulaga i pešačio 6400km do slobode. Imamo The Way Way Back iz 2013. godine, coming of age komediju sa Semom Rokvelom i Stivom Karelom. Nedavno je stigao The Way Back, sportska drama koju potpisuju režiser Gavin O’Connor i scenarista Brad Ingelsby, koji stoje iza filmova kao što su Warrior, The Accountant ili Out of the Furnace.
Radnja prati Džeka Kaningema (Ben Affleck), koga na početku filma vidimo kao usamljenog radnika na građevini koji se ne odvaja od alkohola i svako veče biva mrtav pijan. Zaplet nastaje kada ga sveštenik pozove da bude trener lokalnog košarkaškog srednjoškolskog tima. Džek je bio košarkaški talenat i ostavio je veliki trag igrajući za taj tim – njegovi slavni dani su odavno prošli, ali ispostaviće se da nisu zaboravljeni. Džek će sa odbojnošću prihvatiti ponudu, a kako tim bude napredovao, tako će i on dobiti šansu za konačno iskupljenje…
Sportske drame su po pravilu predvidljivi filmovi, ali su i jedan od najpopularnijih žanrova jer je u prirodi većine ljudi da navijaju da neko uspe, naročito ako je taj neko imao male šanse za uspeh. Svi znamo za neki film u kome sportski tim nije dobar, ali postaje sve bolji dolaskom trenera i sve važno se događa na terenu ili nekom drugom mestu gde tim ima svoje mečeve. Tim je bitniji od pojedinca, sve lekcije se uče tokom igre, a trener pruža inspirativne savete koji posredno uvek imaju neku važnu životnu lekciju.
U filmu The Way Back je reč o košarkaškom timu koji čak nije dostojan da vidimo više detalja iz njihove prve utakmice već samo saznajemo konačni rezultat – ubedljiv poraz. Džek svakako nije tip trenera opisan u prethodnom pasusu jer on svoje igrače pokušava da razdrma galamom i vređanjem sudija, kao da jedva čeka da se sve završi kako bi se vratio alkoholisanju. Iako su njegove metode diskutabilne u katoličkoj školi, svoje igrače uči da mali detalji čine razliku, da nedostatke treba da iskoriste u svoju korist i da koriste strategiju u kojoj se deficit neće nadoknaditi odjednom nego malo po malo.
S obzirom da je ubedljiv poraz prvo što vidimo od tima u kome je naš protagonista trener, sasvim su razumljiva očekivanja da priča krene dobro poznatom formulom. Međutim, vremenom shvatamo da je sport sporedan u ovom filmu, da košarka ovde i nije toliko bitna jer je ono što je važno sam trener, odnosno lik Džeka. Od slavnih srednjoškolskih dana mu se desilo dosta toga, uglavnom loših stvari, što za posledicu ima alkoholizam i razdvojenost od supruge Angele (Janina Gavankar). U njegovoj autodestruktivnoj rutini mi smo samo nemi posmatrači, a problem je što ni sam Džek ne shvata da ima problem.
Ono što je počelo kao njegovo celonoćno razmišljanje kako odbiti ponudu vremenom postaje ozbiljan posao. Sportska strana priče napreduje onako kako očekujemo, tim dobija svoju zvezdu, postaje sve bolji i Džekovim trenerskim veštinama dolazi do uspešne sezone. Međutim, sve to je u drugom planu, fokus priče je na Džeku jer postepeno otkrivamo njegovu priču i njegovu prošlost. Uspesi na košarkaškom terenu nemaju toliku važnost kao njegove male pobede, kao što su sve manja izolovanost od ljudi ili pronalaženje svrhe sopstvenog života.
Aflekov prigušeni nastup sugeriše kombinaciju tuge, očaja i bola koja prosto bubri ispod površine njegovog lica, pa je nedvosmisleno da je crpio sopstvena životna iskustva za postizanje autentičnosti. Odaje utisak realnog poznavanja teskobe i samozavaravanja koji dominiraju životom njegovog lika, nedvosmisleno je da mu je rad na ovom filmu bio veoma važan i on je pružio celog sebe. Aflek se u prethodnih nekoliko godina borio sa zavisnošću što je rezultiralo razvodom, a nakon izlaska iz Betmenovog kostima i očajnog Netfiksovog trilera koji je odradio, ovaj film mu dolazi kao povratak na stazu uspeha.
The Way Back je prijatan zaokret u žanru sportskih drama koji pokazuje da se životni porazi ne mogu zaboraviti nizom teško dobijenih sportskih pobeda, sa pokretačkom snagom u vidu Aflekovog iznenađujuće snažnog i autentičnog nastupa.
moja konačna ocena: 8/10
