Aftersun je dramski film koji potpisuje Šarlot Vels
Aftersun je dramski film koji potpisuje Šarlot Vels u svom dugometražnom režisersko-scenarističkom debiju. Reč je o „emocionalno autobiografskom filmu“ koji predstavlja dublju razradu njenog kratkometražnog dela Tuesday iz 2015. godine. Film je osvojio nagradu žirija na Kanskom festivalu, a za distribuciju koja je krenula jesenas su bile zadužene kompanije A24 i Mubi.
Radnja filma je smeštena u rane dvehiljadite i prati jedanaestogodišnju devojčicu Sofi (Frenki Korio) koja se sa svojim ocem Kejlumom (Pol Meskal) nalazi na odmoru u Turskoj. Njeni roditelji su razvedeni, ona koristi priliku da uživa u svakom minutu provedenom sa svojim voljenim ocem i sve beleži video kamerom. Sofi polako otkriva svet adolescencije, nesvesna da joj se otac nosi sa velikim teretom života van očinstva. Dvadeset godina kasnije, snimljeni videi i njena nežna sećanja na ovaj odmor postaju srceparajući portret njihovog odnosa, dok ona pokušava da poveže oca koga je poznavala sa čovekom koga nije.
Po svemu sudeći, ova priča je labavo zasnovana na ličnim iskustvima autorke i sadrži misterije koje su deo centralne poente filma – možda nekoga poznajemo i bliski smo sa njime celog života, ali da li zaista nekoga stvarno poznajemo? To je ono što nas često proganja, razmišljanje da treba da budemo bliski sa nekim, sve dok ne shvatimo da to iz nekog razloga ne možemo. Upravo je lagani ritam letnjeg odmora prava podloga za ovu priču i za ovu temu.
Aftersun predstavlja zbirku scena bez nekog dramatičnog toka unutar njih i kroz ceo narativ. U suštini, u filmu Sofi i Kejlum provode vreme u odmaralištu, druže se u sobi, na balkonu, na bazenu i raznim kafićima. Neke stvari idu po planu, dok neke ne idu kako treba na male načine koji su relativno beznačajni, sve dok ne shvatimo koliko je ovo putovanje važno za oba lika. Međutim, samo jedan od njih možda zna koliko je vreme koje imaju važno i dragoceno.
Mi kao gledaoci imamo neki osećaj da se ovde nešto važno dešava, inače ovako opuštena priča ne bi bila vredna pričanja. Autorka ulaže puno poverenje u publiku da obrati pažnju na zajedničke trenutke naših likova. Ponekad govore o temama koje predstavljaju small talk kao što je razgovor uz obroke, a ponekad govore o stvarima koje su važne i dobijaju veći značaj tek kada shvatimo ishod ovog odnosa. Često njih dvoje uopšte ne razgovaraju i u zavisnosti od toga čiju perspektivu razmatramo u tom trenutku, te tišine su ili savršeno obične ili ispunjene izgubljenim prilikama koje se možda nikada neće vratiti.
Na prvi pogled je ovo ljupka priča o pametnoj, promišljenoj i obzirnoj devojčici i njenom iskrenom, nežnom i voljenom ocu koji jednostavno provode vreme zajedno. Međutim, Aftersun se bavi upravo čitanjem između redova – njihovih razgovora, trenutaka gde se otac i ćerka povezuju, kao i spomenutih sekvenci ćutanja i tišine. Ispod očevog veselog stava postoje trenuci melanholije, straha, žaljenja i ko zna čega sve još, a tek na kraju filma sve postaje mnogo jasnije, nebitno da li je reč o šali samoomalovažavanja ili o tome da će Sofi uvek moći da razgovara sa njime o bilo čemu.
Kako saznajemo, čitav film je manje-više niz sećanja sada odrasle Sofi. Neka od ovih sećanja su zabeležena video kamerom koju su koristili tokom odmora, a postoji upečatljiva scena u kojoj Kejlum insistira da Sofi prestane da snima razgovor koji vode – ostatak te scene se odigrava na odrazu ugašenog televizora koji daje osećaj neke izbledele uspomene ili nejasnog sećanja. U suštini, objasniti šta se ovde zaista dešava bi bilo i nepravedno, jer film to otkriće tretira kao nešto što zaista treba otkriti.
Kada stvari ne idu kako treba Kejlum se prilagođava, a isto tako je važno kako Sofi to primećuje, makar toliko da postane deo uspomene koja čini ovaj narativ. Recimo, na samom početku shvataju da ih u sobi čeka samo jedan krevet, iako su platili dva – Kejlum bez reči frustracije ili trunke ljutnje izuva ćerkine cipelice, pokriva je ćebetom i nakon cigarete na balkonu leže na mali dušek pored kreveta. Takva neizrečena, refleksivna velikodušnost postaje jedno od Kejlumovih karakteristika i siguno je da Sofi to ceni, onoliko koliko jedanaestogodišnje dete može ceniti. – (Aftersun)
Šta drugo može bilo ko od nas da uradi u ovakvoj situaciji osim da se seti, da pokuša da shvati kontradiktornost poznavanja i nepoznavanja druge osobe i da se nada da će nekada i negde možda biti neki odgovori na pitanja koja ostaju da vise. Ovaj film postoji upravo u toj neizvesnosti, a kada počnete da uspostavljate te veze, emocionalni uticaj filma je zapanjujući. Takođe, autorkina sposobnost da uhvati nevinost svoje prošlosti iz zrelijeg i odraslijeg stanovišta je ono što njen film čini tako zanimljivim i inovativnim. – (Aftersun)
Aftersun je suptilna umetnička sporogoreća drama o preseku naših sećanja na voljene osobe i onoga ko oni zaista jesu – film ispunjen nežnim sećanjima koji će strpljive gledaoce sigurno nagraditi. – (Aftersun)
