Bardo, False Chronicle of a Handful of Truths je meksički film
Bardo, False Chronicle of a Handful of Truths je meksički film koji kao režiser, producent, montažer, kompozitor i koscenarista potpisuje Alehandro Gonzales Injaritu, petostruki Oskarovac i nesumnjivo jedan od najboljih filmaša današnjice. Ovo je njegov prvi film snimljen u Meksiku još od Amores Perros iz 2000. godine. Bardo je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji prvog septembra gde je bio u konkurenciji za Zlatnog lava, da bi nakon kratke bioskopske distribucije stigao na Netflix 16. decembra.
Silverio Gama (Danijel Himenez Kačo) je renomirani meksički novinar koji se proslavio dokumentarnim filmovima. On sa svojom porodicom živi u Los Anđelesu, ali je prinuđen da se vrati u svoju rodnu zemlju jer je proglašen dobitnikom prestižne međunarodne nagrade. Njegov rad je vremenom postao sve ličniji i subjektivniji, a njegovo poslednje delo je dokumentarna fikcija sa autobiografskim elementima. Silverio je nesvestan da će ga ovo jednostavno putovanje gurnuti do egzistencijalne granice – u svojoj rodnoj zemlji će se naći na introspektivnom putovanju i suočiće se sa svojim identitetom, uspehom, porodičnim odnosima i sećanjima, kao i prošlošću i novom stvarnošću Meksika.
Naš protagonista veliki deo svog svakodnevnog života doživljava na nadrealni način, sa snovima, sećanjima i fantazijama koje se odigravaju uporedo sa njegovim aktivnostima. Recimo, kada se sastane sa američkim ambasadorom u zamku Čapultepek on zamišlja događaja iz čuvene bitke iz 1847. godine koji su se desili u njemu. Silverio želi da snima filmove o stvarnosti, ali glavni deo njegovog najnovijeg dokumentarca je da ispituje konkvistadora Ernana Kortesa na gomili tela domorodačkih naroda – ovo je samo jedna od kontradikcija u ovom filmu.
Bardo je u isto vreme i autobiografski (Silverio je prilično očigledan zamenik za Injaritua) i potpuno izmišljen. Zaplet koji prati dobijanje prestižne novinarske nagrade je velika stvar, ali izaziva mnogo kontroverzi oko Silverijeve nacionalne i umetničke lojalnosti, kao i dosta sumnje u samom čoveku. Njegova sećanja i strahovi su odlučili da se probiju kroz sadašnjost, ispunjavajući njegovu svakodnevnicu osećajem zbunjenosti i čuđenja, pa je radnja filma uglavnom izgovor za našeg protagonistu da se podvrgne nizu fantazija, snova, susreta sa duhovima ili trenucima koji sugerišu nešto sasvim drugo.
Objasniti specifičan tok ovog narativa bilo bi nemoguće jer se čini da je većina toga neka vrsta vežbe toka svesti koji su izveli Injaritu i koscenarista Nikolas Đakobone. Nešto od toga ima dramatičan i tematski smisao i u suštini to su najbolje i najdirljivije scene ovog filma – kada se porodično na plaži opraštaju od bebe ili kada Silverio komunicira sa svojim roditeljima. To što je Silverio digitalno smanjen na veličinu deteta je dobra ideja u teoriji, pošto se obzira na godine uvek osećamo kao deca u prisustvu roditelja, ali je malo uznemirujuće i nezgodno u praksi.
Jedna od značajnijih narativnih tema prikazuje Silverija kao oca koji voli, ali je često odsutan, što dovodi do nekih iskrenih scena o Meksiku i identitetu njegove dece koji su odrasli u SAD. Sam Silverio je sličan čoveku bez zemlje – kritičan je i prema Meksiku i prema SAD, osim ako ga neko ne suoči sa njegovom naklonošću prema jednoj od te dve zemlje. Injaritu se u svakom svom filmu bavi temom smrti, a ovde ju je obradio kroz jedan od najbolnijih i najžalosnijih momenata u Silverijovom životu, kroz smrt sina Matea.
Bardo omogućuje filmskom stvaraocu da kaže mnogo o sebi, zemljama koje naziva domom, umetničkom izrazu i filmskom biznisu, ali film kroz vizuelni i narativni stil često pronazi više načina da izbegne da nam kaže šta konkretno gledamo u određenoj sceni – ni u jednom momentu nećete biti sigurno da li gledate nešto stvarno, neki san ili možda čak san u snu. Ukoliko volite vizuelne akrobacije, magične kadrove i savršeni tehnički stil po kome je Injaritu poznat uglavnom će vam sve ovo biti fascinantno, ali definitivno će mnogima biti frustrirajuće. Ja pripadam ovoj prvoj grupi i ono što sam video mi se dobrim delom dopalo, ali je činjenica da sam nekoliko puta bio zbunjen onim što vidim.
Bardo je epska, vizuelno zapanjujuća autobiografija Alehandra Gonzalesa Injaritua ukorenjenja u stvarnosti i sećanjima, ali i snovima, nadama i sumnjama – umetnički film prepun toka svesta i vizuelne raskoši koji nesigurno hoda između briljantnosti i čiste pretencioznosti.
