The Witch je odličan film iz 2015 godine koji ne smijete propustiti.
Robert Egers nakon tri snimljena filma (The Witch, The Lighthouse, The Northman) danas ima status jednog od najzanimljivijih i najoriginalnijih mlađih filmaša.
Karijeru je započeo ovim niskobudžetnim hororom koji je debitovao na festivalu Sundance 27. januara 2015. godine i koji je distribuirala kompanija A24 godinu dana kasnije. Film je bio kritički i komercijalno uspešan, a predstavlja i debitantski film za odličnu mladu glumicu Anju Tejlor Džoj.
Radnja filma The Witch je smeštena u 1630-e na teritoriju Nove Engleske i prati puritansku porodicu koja zbog religijskih razloga biva proterana iz zajednice. Svoje hrišćansko domaćinstvo smeštaju na kraj šume i bave se tradicionalnim poljoprivrednim poslovima.
Zaplet kreće kada najmlađi potomak iznenada nestane, a porodica krivi Tomasin, najstariju ćerku koja je čuvala bebu u trenutku njenog nestanka. Porodicu razdire sve veća sumnja i paranoja koje testiraju njihovu veru, međusobnu odanost i ljubav, a Tomasin konačno biva optužena za veštičarenje.
The Witch definitivno nije napad na religiju ili verovanje u natprirodno, ali je na jedinstveno uvrnut način osuda verskog fanatizma, kao i tvrdoglavisti ideja i ideala koji dolazi sa time. Pridev „uvrnuti“ se odnosi na činjenicu da mora postojati istina u religiji ili natprirodnom da bi priča ovog filma funkcionisala.
Zbog toga autor u The Witch ne skriva postojanje veštica, niti dovodi u pitanje temelje religijskih uverenja naših likova – oni su u pravu što se tiče tih verovanja, ali greše zbog mere u kojoj ona kontroliše njihove živote. Religioznu revnost ovih likova je neprijatno gledati gotovo kao neki veštičji ritual.
The Witch je smešten u period kada su mnogi ljudi došli u Novi svet kako bi praktikovali svoju veru koja se smatrala previše ekstremnom u staroj zemlji. Uvodna scena u kojoj pater familias Vilijem (Ralf Ajneson) zastupa svoj stav o hrišćanstvu pred sudom verskih zvaničnika nam govori da je previše ekstreman i strog u svojim uverenjima da bi ga čak i ti ljudi tolerisali.
Nakon što su osuđeni na izgnanstvo i odsečeni od oskudnog prisustva civilizacije na ovom mestu, porodica pronalazi novi dom duž ivice šume iz koje se čuje disonantno pojanje ženskih glasova – na naše pitanje da li su ti glasovi stvarni ili su jezivi dodatak zvučnoj podlozi film ubrzo daje odgovor.
Vilijem je krut čovek sa nepokolebljivim verskim principima i rigoroznom radnom etikom, ali njegova farma donosi loše useve i postoji opravdani strah da porodica neće preživeti zimu zbog gladi.
Čini se da je samo Tomasin spremna i sposobna da radi – mlađi brat je ometen pubertetskim interesovanjem za suprotni pol, blizanci su previše mali i zauzeti igranjem sa crnim jarcem koga su nazvali Crni Filip, dok je Vilijemova supruga Ketrin (Kejt Diki) nedavno rodila njihovo peto dete koje u zapletu nestaje.
Misterija iskrivljenih glasova iz šume je rešena kada vidimo kako ženska ruka miluje bebu pre nego što se nož pojavi u kadru. Egers ovaj trenutak demonske žrtve tretira bez ikakve vrste ludosti i klinički način na koji on pristupa postavci čina i njegovom rezultatu mi je još više bio uznemirujući od scene eksplicitnog nasilja koja je mogla biti prikazana – ono što vidimo mi je bilo i više nego dovoljno jezivo.
The Witch govori o stvaranju atmosfere straha, kako u smislu opasnosti koja postoji u šumi, tako i u pogledu nepoverenja koje raste unutar porodične zajednice, podstaknuto verskim žarom i rastućom Vilijemovom spoznajom da je možda osudio svoju porodicu zbog svojih uverenja.
Deci nije dozvoljen odlazak u šumu, ali sve očajniji Vilijem ipak vodi sina Kejleba sa sobom – ta laž se pretvara u drugu, druga u treću itd. Takođe, taj odlazak je direktan razlog Kejlebove dobre namere da pomogne ocu i da krene na put sa koga će ga seksualna radoznalost skrenuti.
Egersov scenario i izvedba čine da gajimo saosećanje prema Vilijemu koji je prilikom suočavanja sa pitanjima osnovog preživljavanja prinuđen da izda svoje ideale. Tomasin ne deli veru svojih roditelja, ali postaje uverena (prekasno) da je u pitanju nešto natprirodno.
Egers je napisao dijaloge na engleskom jeziku tog perioda, a glumci rade vrlo dobar posao prenoseći značenje i emociju iza reči, čak i kada fraza ponekad zvuči strano ili nerazumljivo.
Egers suprotstavlja realnost okruženja dočaranom ograničavajućom upotrebom prirodnog svetla i hladnom paletom boja sa elementima „narodnih priča“ o vešticama i crnoj magiji.
Njegov scenario tretira smrtno i natprirodno jednako stvarnim, pa je pitanje momenta kada će se dva sveta na neki način spojiti. Kada to urade, postavlja se pitanje da li je to oblik kazne za ove likove ili neizbežna posledica, a možda i oboje – ono što je siguran zaključak je da je samo postojanje onostranog u stvarnom svetu zastrašujuća ideja.
The Witch je autorski folk-horor Roberta Egersa koji nam donosi vizuelno ubedljiv, nepredvidiv i napet film inspirisan narodnim pričama Nove Engleske i strahom od natprirodnog.
PREPORUKA
- 10 najboljih serija 2020. godine
- Mare of Easttown Recenzija 2021
- Uvod u Anatomiju
- Mladi papa / The Young Pope (2016)
- Bludnice treća sezona odlične serije
