Licorice Pizza djelo je poznatog autora Pol Tomas Andersona.
Verovatno sam svaki tekst o njegovom filmu započeo ovom rečenicom, ali nije šteta ponoviti – svako ko je malo upućeniji u moj rad na ovom sajtu zna da mi je Pol Tomas Anderson omiljeni filmaš. Reč je autoru sa enciklopedijskim znanjem o filmu koji ekranizuje svoje ideje i vizije i snima kvalitetne i umetnički vredne projekte. Licorice Pizza je njegov deveti dugometražni film i reč je o coming-of-age romantičnoj drami koja mu je donela tri nominacije za Oskara (najbolji film, režija i originalni scenario), što njegov konačni zbir nominacija povećava na jedanaest (još nijednom nije pobedio).
Radnja filma je smeštena u 1973. godinu u Encino, predgrađe Los Anđelesa u senci Holivuda. Sa jedne strane ove romantične drame imamo Alanu Kejn (muzičarka Alan Haim u impresivnom glumačkom debiju), 25-ogodišnju devojku koja nema pojma šta želi od svog života, ali daje sve od sebe kako bi ga bar malo promenila. Sa druge strane je 15-ogodišnji Geri Valentajn (debitantska uloga Kupera Hofmana, sina glumca Filipa Simura Hofmana), mladi glumac sa osećajem za biznis koji se hvata za potencijalne trendove i pokušava da zaradi na njima dok još ima prilike.
Filmovi Pola Tomasa Andersona imaju dosta toga zajedničkog (naročito na vizuelnom planu) i obično su dosta drugačiji od većine onoga što nam drugi filmaši nude. On je majstor da nam predstavi neobične priče, čudne okolnosti, zbunjujuće situacije i nesvakidašnje, ali simpatične likove, pa Licorice Pizza u tom smislu definitivno nije izuzetak. Lokacija je kao stvorena za Andersonovu retrospektivnu priču jer je u Encinu život malo opušteniji nego u samom Los Anđelesu, ali filmske zvezde redovno posećuju lokale u tom području – uticaj Holivuda se ogleda i u tome što su svi užurbani i što svi sanjaju o nečemu boljem.
Geri je očigledno zreliji od dečaka iz svoje generacije, ali je zadržao karakterističnu adolescentsku nespretnost. Neizvesne poslovne prilike prihvata sa izrazitim optimizmom i ne odustaje koliko god rezultati bili prolazni ili nesigurni. Tu filozofiju primenjuje i prema Alani, devojci koja uzima razne poslove jer nema predstavu kakva će biti njena karijera ili njen život. Nakon Gerijevog bezuspešnoj šarmiranja Alana pristaje na izlazak sa njim jer verovatno nema pametnija posla.
U činjenici da Geri ima 15 godina leži čvrst pravni i moralni razlog da njihov odnos nikad ne postane prava romansa. Međutim, film nas svojom atmosferom navodi da zaboravimo ili previdimo tu činjenicu. Postepeno pratimo kako njihov odnos postaje čvršći, pa se vremenom udaljavaju da bi se opet vratili na staro. U osnovi, pratimo tipičnu adolescentsku, potencijalno nezdravu vezu koja nije toliko važna samo po sebi koliko je važan osećaj koji im ta veza pruža.
Alana prati Gerijeve poslovne poduhvate i uključuje se u njih, razočarava se, traži nešto osim Gerija i nekako uvek opet pronađe put do njega. Neke od njenih avantura uključuju Gerijevog glumačkog kolegu, zatim legendu starog Holivuda (Šon Pen) koji je bukvalno ostavlja iza sebe kako bi povratio delić stare slave i konačno kandidata za gradonačelnika (Beni Safdi) koji daje optimistična predizborna obećanja i čiji je lični život definisan cinizmom. Šou definitivno krade Bredli Kuper u ulozi filmskog producenta eksplozivne naravi – scene sa njim koje uključuju poplavljenu spavaću sobu, nestašicu nafte i vozila sa praznim rezervoarima su definitivno najkomičnije u filmu.
Anderson kombinuje stari i novi Holivud i sve vreme osećamo onaj vid nostalgije prema mestu koje nikada nismo posetili. Očigledno je da autoru nije toliko stalo do samih likova i priče koliko do prenošenja osećaja nostalgije i naklonosti prema davno prošlom vremenu. Scenario je vijugavo strukturiran, u smislu da se sve vreme odvija nešto na ekranu, ali da je sve labavo povezano ili čak da se ne dešava ništa konkretno. Međutim, svi ti mali trenuci se osećaju kao priče, anegdote i sećanja koja su ispričana mnogo puta do sada. Ceo film živi u logici poluzapamćenih uspomena i gotovo sigurno preuveličanih trenutaka u kojima specifične emocije nadjačavaju sve ostalo.
U suštini, čitav scenario predstavlja niz avantura, anegdota i trivijalnosti karakterističnih za mladalačko doba, kao i nekoliko izolovanih i povremeno prenaglašenih incidenata. Sa druge strane, sve u ovom filmu je savršeno prirodno, tokom gledanja nisam imao utisak da je nešto višak ili da je nešto dodato čisto kako bi bilo zanimljivije ili dramatičnije. Atmosfera je vesela i kraj filma sam dočekao raspoložen, pa vam predlažem da ne očekujete ništa od ovog filma nego da se opustite i uronite u svet koji je Anderson rešio da vam predstavi.
Licorice Pizza nije najbolji film Pola Tomasa Andersona, ali poseduje dva impresivna glumačka debija i puno nostalgije, autentičnosti, mladalačke romanse, retrospekcije i svega onoga što vam se može dopasti ukoliko ste u pravom filmskom raspoloženju.
PREPORUKA
- Squid Game online sa prevodom
- Najbolji filmovi 2021. godine
- Elvis (2022) – Recenzija
- Mladi papa / The Young Pope (2016)
- Bludnice treća sezona odlične serije
