The Banshees of Inisherin je crna komedija
The Banshees of Inisherin je crna komedija koju potpisuje Martin Mekdona, odlični irski filmaš i dramaturg kome je ovo četvrti dugometražni film nakon In Bruges, Seven Psychopaths i Three Billboards…
Jedan od najiščekivanijih filmova ove godine je imao svetsku premijeru na festivalu u Veneciji petog oktobra gde je Kolin Ferel odneo pobedu u glavnoj glumačkoj kategoriji, a Mekdona za scenario. Film je pušten u bioskope 21. oktobra posredstvom kompanije Searchlight Pictures i ističe se kao glavni kandidat za najbolji film na narednoj dodeli Oskara.
Radnja filma je smeštena pred kraj Irskog građanskog rata 1923. godine na fiktivno irsko ostrvo Inišerin. Na samom početku vidimo kako muzičar Kolm Doerti (Brendan Glison) iznenada počinje da ignoriše svog dugogodišnjeg prijatelja Pedrika Sulibana (Kolin Ferel).
Pedrik je simpatičan lik koji je previše dosadan za Kolma, koji želi da ostatak života provede komponujući muziku i radeći stvari po kojima će ostati upamćen. Kako Pedrik postaje sve više uznemiren zbog odbijanja, Kolm postaje otporniji na pokušaje svog starog prijatelja da razgovara sa njime, a sve kulminira Kolmovim ultimatumom – svaki put kada Pedrik pokuša da razgovara sa njime, odseći će sebi prst makazama za šišanje ovaca.
Ovaj film je dosta toga – crna komedija o dvojici prijatelja koji su se posvađali, drama o životu na malom, izolovanom ostrvu, alegorija o ratnim nevoljama Irske. Međutim, iako scenario istražuje univerzalne ideje, u suštini je ovo film u upornosti i sveobuhvatnoj prirodi usamljenosti, kao i o tome dokle će glavni likovi ići kako bi postigli svoje veoma suprotstavljene ciljeve. Podjednako je smešan i srceparajuć jer je sve što gledamo i apsurdno i bolno iskreno, a za postavku priče se slobodno može reći da je jednostavno genijalna i genijalno jednostavna.
U filmu ispunjenom ekscentričnim likovima koje glumci potpuno verodostojno predstavljaju, Ferel se ističe na samo kao glavna figura već i kao glumac čiji nastup saopštava duboko ukorenjeno ponašanje nastalo iz dubine ljubaznosti i melanholije u njemu.
Na osnovu detalja na njegovom licu prepoznajemo neposrednu neobičnost njihove situacije – od nepokolebljivog osmeha tokom šetnje prema Kolmovoj kućici, preko zbunjenog, ali smirenog načina na koji reaguje na Kolmovo ignorisanje i solo posetu pabu, pa sve do šokirane neverice kada mu Kolm direktno saopšti istinu.
Iz te direktne, zagonetne i potresne izjave scenario se otvara i otkriva čitav izolovani svet neobičnosti, sukoba, prošlih bolova, sadašnjeg očaja i budućnosti. Autor otvara film snimkom pejzaža iz vazduha koji iznova oduzima dah kao pozadina intimne drame i komedije usredsređene na likove ove priče – kamera nikada ne gubi iz vida lica ili osećaj tih usamljenih, bolnih figura usred ogromne praznine njihovog doma ispresecanog kamenim zidovima.
Tek kasnije, kada šira zabrinutost autora filma o prirodi i neizbežnosti sukoba ispliva na površinu, ti ogromni lavirinti kamenih zidova podsećaju na bukvalne podele na ostrvu koje su drevne koliko i te građevine. – (The Banshees of Inisherin)
Kolm samo želi miran život u kome nema „glupog“ Pedrika sa njegovim svakodnevnim besmislenim pričama jer njemu do toga više nije stalo. Lik Kolma možda nije tako konstantan, pričljiv ili emotivan u ovoj priči kao Pedrik, ali ideja o njegovoj odluci i namerama opstaje i prosto zadire u nas isto kao u Pedrika koji ne može da razume kako se neko može tako iznenada promeniti ili da tako lako i toliko dugo skriva svoj prezir prema nekome. – (The Banshees of Inisherin)
Glisonova izvedba savršeno leži na liniji između ležerno apatičnog i potpuno hladnog jer lik Kolma ima mnogo više od jednostavne podlosti ili okrutnosti. Čovek pati od neke vrste egzistencijalne krize, očajnički želi da uradi nešto sa vremenom koje mu je preostalo, komponujući muziku za koju se nada da će trajati. Međutim, u njegovom očaju je i više od toga, ako je kontradiktorna priroda ultimatuma koji postavlja Pedriku bilo kakav pokazatelj. – (The Banshees of Inisherin)
Pedrik, očigledno i očekivano, sve ovo shvata sasvim lično i pokušava da utvrdi razlog, kao i rešenje za Kolmovu odluku. Humor se iz ovog ćorsokaka proširuje kroz pametan i prirodan dijalog koji, budući da oba lika govore ono što zaista misle, a nijedan drugome ne može da veruje, stvara neku vrstu igre za sebe. Pedrikovo insistiranje i Kolmova nepokolebljivost neprestano eskaliraju i stvari postaju jezivo smešne i istinski antagonističke da je gotovo nemoguće zamisliti tako strašne okolnosti koje proizilaze iz nečeg tako suštinski jednostavnog i bolnog. – (The Banshees of Inisherin)
Nemojte me pogrešno shvatiti, nije sve u ovom filmu tužno ili bolno. Pre svega, svađa i početno ubrzanje neslaganja između dvojice muškaraca su enciklopedijski primer crne komedije. Drugo, autor osigurava da ova priča sadrži neke tračke nade, čak i ako postoje među neverovatnim ljudima i na kraju se ugase kako bi se naglasila centralna poenta. – (The Banshees of Inisherin)
Najveći izvor nade u filmu je Pedrikova sestra Šoban koju glumi Keri Kondon u nastupu koji zrači nežnom toplinom. Ona je sposobna da do kraja razjasni koliko je sve ovo iracionalno i njoj su svi sukobi na tako izolovanom mestu u suštini glupi. Još jedan izvor neke nade postoji u liku Dominika (Beri Keogan) koji je na početku pomalo čudan momak opsednut ženama, dok kasnije izgleda kao ranjena duša poput ostalih glavnih likova – Šoban i Dominik služe kao podsetnici da je sve što bi Pedriku moglo zatrebati tačno ispred njega. – (The Banshees of Inisherin)
The Banshees of Inisherin je film u kome propast dolazi u tišini, iz osećaja ignorisanosti i zaborava – nijansirana tragikomedija o prijateljstvu, otuđenju, usamljenosti i smrtnosti sa senzacionalnim glumačkim nastupima i jakim emocijama. – (The Banshees of Inisherin)
