Society of the Snow radnja filma
Society of the Snow iliti u originalu na španskom La sociedad de la nieve je triler o preživljavanju koji potpisuje Huan Antonio Bajona i reč je o adaptaciji istoimene knjiga Pabla Viercija.
Priča se bavi sada već čuvenom avionskom katastrofom iz 1972. godine u kojoj je urugvajski avion sa mladim igračima ragbija prilikom leta za Čile pao u Ande.
Film je zatvorio 80. međunarodni filmski festival u Veneciji i nakon decembarskih bioskopskih projekcija je stigao na Netflix četvrtog januara.
Već više od pedeset godina priča o avionskoj nesreći u Andima na zaleđenom i beživotnom glečeru okruženom visokim planinskim vrhovima proganja, fascinira i užasava ljude.
Ako na neki način ne znate tu ključnu informaciju, verovatno je najbolje da sada prestanete da čitate – iako broj knjiga, filmova, drugih medija i raznih referenci napravljeni o događaju čini nepoznavanje tog detalja malo verovatnim.
Da su svi poginuli u nesreći i nakon nje ili da su preživeli nekim slučajem sudbine u kome ima hrane u izobilju priča bi došla i prošla, da bi na kraju bila zaboravljena.
Society of the Snow recenzija filma
Umesto toga moramo da se suočimo sa nezamislivim kada razmišljamo o priči o letu 571 urugvajskih vazduhoplovnih snaga iz 1972. godine.
Oni koji su preživeli nesreću, svoje povrede, šok neumoljive klime Anda i iscrpljivanje svakog mogućeg komada hrane koji je mogao da se izvuče iz prtljaga je morao da se suoči sa nezamislivom opcijom koja je postala neophodna – ako žele šansu da prežive, moraju početi da jedu meso preminulih.
Fascinantno u ovom filmu je da se ne zadržava na čistom užasu tog izbora, uprkos tome koliko je taj detalj postao senzacionalistički i kako bi lako mogao postati u bilo kom prikazu istinite priče.
Society of the Snow stavlja ove likove i, u svedočanstvu ovih događaja u grafičkim i uznemirujućim detaljima u izvesnoj meri i nas, kroz toliku kaznu, u tolike situacije beznađa ili lažne nade i u stanje očaja toliko duboko da je kanibalizam istovremeno samo još jedan užasan pad i još jedna potreba za opstanak.
U određenom trenutku moral znači malo ili ništa i dok se tema jedenja mrtvih pojavi, neki likovi su već dostigli tu tačku na hladnoći, sa svojim izneverenim telima i bez očigledne šanse za pomoć ili spas na horizontu.
Na kraju će i svi ostali stići do te tačke. Koji drugi izbor postoji? Ne postoji, a ovaj film tu tešku činjenicu čini što jasnijom.
Society of the Snow je, dakle, iscrpljujuće iskustvo i ono koje nas tera da se uhvatimo u koštac sa pitanjima koja verovatno ne želimo sebi da postavljamo.
To nije nagrađujuće ili uzdižuće iskustvo na način na koji bi neka generalno inspirativna priča o preživljavanju mogla biti jer postoji mala nagrada za ljude u ovoj priči osim one krajnje: da prožive još jedan dan, čak i ako je to usred tako bezizlazne situacije, sa strahom od smrti koji uvek leži u pozadini i sa tako teškim bremenom savesti.
Sekvenca pada aviona je zastrašujuća kao što se moglo očekivati, ali Bajonina pažnja na specifične detalje čini je više strašnom nego što bismo mogli da pretpostavimo.
Postoji praktičan razlog da se pokaže šta se dešava i sa avionom i sa putnicima, pošto se repni deo male letelice lomi bez upozorenja, šaljući putnike i prtljag u zjapeću prazninu.
Udar sletanja oslobađa redove sedišta, gurajući ljude napred, a njihove noge i ruke do tačke preloma.
Veliki deo filma govori o granicama ljudskog tela – šta ono može da izdrži u smislu povreda, bola, neuhranjenosti, gladovanja i fizičkih efekata mentalnog pogoršanja. Jezivi događaji nesreće čine tu ideju trenutnom i suštinskom.
Society of the Snow ocjena filma
Sama priča kao takva ne poseduje likove koje shvatamo kao pojedince, više nam pruža širok osećaj zajedničke humanosti.
Saznajemo neka njihova imena, kao što je naš narator Numa (čija uloga glasa preživelih dobija neočekivani obrt) i neki članovi tima kao što su Nando Parado i Roberto Kanesa.
I druga lica ili imena postaju poznata i to je, možda, sve što scenario zahteva od nas da bi se saosećali sa običnim ljudima zarobljenim u izuzetno teškim okolnostima.
Film govori o svemu – od preživelih koji se sklanjaju u ostatke trupa i gomilu kofera, do plana za popravku radija u avionu, do nekih članova tima koji se spremaju da se popnu na planinu kako bi potražili rep i znakove civilizacije, do te odluke da se jedu mrtvi umesto da se podlegne gladi.
Potresno je potcenjivati efekte tolikih iskušenja i tolikog očaja, ali Society of the Snow priča ovu priču otvoreno, pažljivo i sa poštovanjem prema svim učesnicima.
Film naglašava lični očaj, a ne sveopšti užas. Sa materijalom se rukuje pažljivo i priča je ispričana na veoma ljudski način pun nade.
Scenario se ne fokusira previše na mračniju stranu priče, tako da nismo primorani da gledamo neke ekstremnije scene, već se više bavi ljudskim duhom i samom borbom za opstanak.
Dopalo mi se što ovaj film izbegava senzacionalizaciju i eksploataciju teme, ali i dalje uspeva da iznese svoje poruke vezane za snagu ljudskog duha i zajedništva.
Davno sam gledao holivudsku ekranizaciju ovih događaja Alive sa Itanom Hokom u glavnoj ulozi, pa mi je činjenica da je ovoga puta sve snimljeno na španskom dodatno popravilo utisak uverljivosti dešavanja.
Film je povremeno lepo isečen širokim kadrovima snegom natopljenih Anda, strašne lepote koja našim likovima predstavlja živi pakao.
Moram priznati da nisam primetio da film traje 150 minuta, iako se slažem da je slobodno mogao biti nešto kraći.
Society of the Snow je intenzivan, emotivan i vizuelno upečatljiv film o čuvenoj tragediji iz stvarnog života i nesalomivom ljudskom duhu suočenom sa strahovitim nedaćama i izazovima.
Moja konačna ocena: 9/10
Preporučujemo da pročitate:
- Asteroid City (2023) – Gledalica.ba
- The Worst Person in the World (2021)
- Ford v Ferrari (2019) – Gledalica.ba
- Squid Game online sa prevodom
- Najbolji filmovi 2021. godine
- Najbolji mini mobiteli u 2022.
- 9 Genijalnih starih filmova
